Blog post

Miris procvetalih trešanja i jabuka- snežne  kapice po drveću koje te mirisom slepog vode. Prvo proleće. Kada sve osvane, novorodjeno i blistavo. Dugo se divimo aprilu kao da nikada pre nije postojao. Onda se beli buketi razlete po nebu, nakon što porode crvene bisere svuda po granama.  

Kasnije, sahranjujemo koštice. Od njih se sprema embrion za neko sledeće proleće. Hlorofil se povlači i skuplja u svojoj pećini, ostavljajući lišće krhko i nezaštićeno. Zlato krasi ulicu neko vreme, a onda – magla i trulež. Miris rose. Sa prvim vozom za Beograd u 5 ujutru.

Onda jedna kiša, daleki predak kapljice, jos dalji potomak potopa,  pada na nas, čisteći nas od nas samih.  Sprema se za novu plodnost.

Na kraju , perje se prospe po putevima, i pruža zaborav na neko vreme. Ledenice u obliku kupe padaju po nama, razlivajući se kao ogledalo za dugu . Duga je samo prizma. Prizma je je samo kupa. Duga je dakle, samo skup kapi kiše oblika kupe koje postaju prizme u kojima se mešaju boje.

Takva vam je moja ulica. A vrlo je mala inače. Ne biste verovali.

Oivičena prugom , moja ulica ima miris šina. Zvuk lokomotiva je simfonija po kojoj se mere doba dana. Raspored vozova služi umesto sata. 

Moja ulica se menja.

Menja se kroz krečenje fasada. Na zidovima spavaju davne izguljene boje i stvaraju reljefne oblike. Nekada noktom gulim boje sa zidova, da vidim one ispod. Ti iskidani slojevi farbe imaju svoje živote, spavaju tiho u prošlosti u kojoj su i nastale, dok ih tako neki nokat vremena  ne isčupa iz sna i dovede u sadašnjost.  

Moja ulica se menja kroz starost nekog drveća, njegovih popucalih kora. Neka meni draga drveća sada su samo tužni panjevi- amputirana tela. Kažu da čoveka zauvek boli ruka koja je amputirana, iako ruke više nema. Mozak odbija da prihvati. Možda je tako i sa drvećem. Možda sve ove panjeve i dalje bole njihove grane, koje odavno već ne postoje.

 Koren drveta je njegov mozak. Kada bi čovek bio drvo, njegova glava bila bi u zemlji, a noge u vazduhu.  Ne znam šta se dešava sa korenom drveta, kada drveta više nema. Sigurno proklija negde drugde.

Moja ulica se tako menjala. Promenile su se boje zidova, promenilo se drveće, promenili su se ljudi i rasporedi vozova, samo ona ostaje- moja ulica.

Moja ulica je nekada bila ceo moj svet, i sva moja godišnja doba. Trebala mi je specijalna dozvola da odem do kraja svoje ulice. Jasno pamtim momenat kada sam biciklom po prvi put sama stigla do kraja ulice. Stajala sam i gledala na drugu stranu kao na nešto zabranjeno i nedostižno. Neko me je pozvao da predjem, a ja sam se samo okrenula i vratila kući. Nisam htela da mama brine.

Onda su moji koraci bili sve duži, moja sloboda sve veća. Moja ulica se menjala sa mnom. Bila je nekada čitav moj svet, a onda je postajala sve manja i manja, dok mi nije postala tesna. Prerasla sam svoju ulicu, i mnoge posle nje.

Od tada, nijedna ulica nije bila baš moja. Sve su dolazile i prolazile, ali samo je ona ostala jedna jedina- moja. Sa velikim uzbudjenjem se uvek u nju vraćam, sa podjednako velikim uzbudjenjem uvek je napuštam. Stalno mi pred očima iskrsavaju te snežne kape, trešnje, magle, hlorofili, zlato, boje na fasadama i panjevi. Pa ipak ne mogu da se vratim u svoju ulicu.

Nikada niko nije dotakao tu moju emociju kao Hese u svom eseju “Domovina”:

Duboko i s čudesnim uzbudjenjem osećam koliko je za mene lepo i značajno to što sam doživeo: da sam jednom imao domovinu! Da sam jednom u jednom malom mestu na zemlji poznavao sve kuće i sve prozore i sve ljude iza njih! Da sam drvo, još uvek bih bio tamo!

Ali ne mogu da želim da se ponovi ono što je bilo. Povremeno to uradim u svojim snovima i pesmama, ali u stvarnosti ne želim. S vremena na vreme provedim koje veče u nostalgiji. Ali da živim tamo svakog sata imao bih nostalgiju za lepim starim vremenima koja su davno protekla. To ne bi bilo dobro. Samo ponekad treba tamo da se baci pogled. Pa makar to bilo i samo u snu. Pa makar i ne tako često.

Ne mogu da se vratim u svoju ulicu, jer ona više nije moja. Pripada mojoj prošlosti, a ne meni. Ja nisam svoja prošlost, ja sam svoja budućnost. I više se ne plašim drugih ulica, i više se ne okrećem pred zabranjenom i nedostižnom. Kada stignem do kraja jedne ulice, grada, države ili kontinenta, rado zakoračim u novo i nepoznato.  Samo moja mama i dalje brine.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post