Blog post

Fruškogorska ulica- negde u Sremu

Ušuškala se u krilu Fruške Gore. Njeni putevi ispisani su kakom od krava. Krave se okupljaju na obližnjem pašnjaku, odakle se svakog dana tačno u pet vraćaju kući. Svaka krava u selu tačno zna put do svoje kuće, pastir je tu samo dekoracija.

Fruškogorska ulica, osim krava, imala je jedan dud, ispod koga smo uvek sedeli i pili babin sok od kajsija. Moja baba je pravila najbolji sok od kajsija. Mozda vi mislite da vaša baba ume da pravi bolji, ali to nije istina. Spremna sam da se opkladim.

Na kraju ulice, nadomak Fruške Gore, nalazi se jedno jezero, na kome sam učila da plivam. Jezero je veštački napravljeno posle seče šuma od kojih su neke pripadale i mom dedi. Kada plivam ovim jezerom volim da razmišljam kako su ispod negde ostaci naših porodičnih šuma. Volim da razmišljam kako sve kruži u prirodi, i kako u tim podvodnim šumama žive sirene zajedno sa nimfama. Jedne spavaju pokrivene koralima, druge pokrivene lišćem.

Sve je tako mirno i pitomo. Onda odjednom neke „važne“ ličnosti krenu da kupuju placeve na jezeru moga dede. Krenu da mi lome bagrenje  i uznemiruju moje nimfe i sirene. Smatram to svetogrdjem. Osećam se tako razgolićeno i bespomoćno, kao da je neko otkrio moju tajnu baštu. Nemam više gde da se sakrijem.

Glavna ulica, Ruma

Žute boje austrougarskih zgrada koje se raspadaju. Malogradjanski sindrom- tek nagoveštaj pripadanja nečemu što liči na grad, a to nije. Ta potreba da se bude deo nečega i da se bude neko. Taj kompleks da se pokaže ili dokaže. Nikada nikad nisam prezirala nijedno mesto kao što sam prezirala Rumu. Uvek sam se osećala zalutalom medju njenim ulicama. Dubok osećaj nepripadanja, gnušenja i gadjenja.

S podsmehom sam posmatrala kako se stvaraju njeni mali klanovi, te male sekte u kojima se svako trudi da bude kao svi ostali, da bi se zaštitio.

Bilo mi je smešno kako se nose, ponašaju i oblače, jer sam znala da se iza toga krije veliko ništa.

I ta njena glavna medju svim sporednim ulicama- i sama je bila sporedna. Kao što je i sve ostalo u Rumi. Kao što je i Ruma sama u mom životu- sasvim sporedna stvar.

Miris lipa na kraju, kao nagrada. Ili uteha.

Kada se krene mirisom lipa, nekako sve postane mekše i šarenije. Shvatam da nikada nisam ni mrzela Rumu, nego sebe u njoj. To su bili dana traženja. Ne možeš se naći, ako želiš da budeš izgubljen.

Kada se krene mirisom lipa, sve postane cvrkutavo i veselo. Taj drevni životinjski instinkt da se bude deo stada proradi i u meni. Ne opirem mu se. Volim Rumu kao što se voli svaka druga stvar koja se preraste. Prezrivo.

Na kraju, ponovo jedno jezero, izmešteno iz vremena i prostora, koje ništa nije krivo. Nekako, sva jezera u Sremu žive svoje tužne usamljene živote, opraštajući svojim (malo)gradjanima njihovu nekulturu.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post