Blog post

Moji omiljeni trenuci na svakom putovanju jesu kada potpuno sama krenem u neki novi nepoznat predeo i šetam ulicama bez cilja, noseći fotoaparat oko vrata i jedan prazan list papira u sebi, na kome ispisujem memoare koje ću kasnije materijalizovati. Andrić je rekao: “Ja sam oduvek želeo samo jedno: da sve što vidim mogu da opišem.”, a ja sam dodala:“ a sve što ne uspem da opišem – da mogu da fotografišem“.

Nekad mi se čini da su reči previše siromašne da bi prenele složenost svih nijansi i detalja jedne pojave, a nekad je pak dvodimenzionalnost fotografije previše jednostavna za svu tananost  nevidljivih energija koju neki prostori nose. Nekad mi se čini da su i reči i fotografije dovoljno snažne, ali da ja nisam dovoljno dobar pisac niti  fotograf, da bih mogla da ih iskoristim u svoj njihovoj snazi.

 

 

Tako onda nalazim kompromis u toj čudesnoj simbiozi reči i slike, ne znajući koji od ta dva jezika mi je srodniji. Reči su više ljudska forma izražavanja, nešto što je čovek veštačkim putem stvorio da bi olakšao interakciju. Ono što govorimo uvek je provučeno kroz filter ljudskosti. A tišina je jezik bogova, jezik prirode, i ono što vidimo je prožeto tom tišinom kojom odišu boje, oblici i mirisi. Iako priroda sama ima svoju muziku- vetrova, talasa, kiše, cvrčaka, pčela; ona je ipak nama prevashodno data na jedan neposredan način- prostim gledanjem. I tu datost mi ne možemo da opišemo toliko duboko koliko možemo da je prosto- vidimo. Zato se javlja fotografija, kao logičan nastavak čovekove potrebe da predstavi svet samom sebi. U izvesnom smislu- i da ga dokaže.

 

Tehnologija će morati da sačeka još nekoliko vekova dok čovek ne smisli način kako da digitalno predstavi mirise. Bilo bi zanimljivo iskustvo da vi možete da osetite miris zumbula iz mog dvorišta dok vam ja prepričavam jedno svoje vojvodjansko prolećno jutro, ili miris mora i četinara dok klikćete na fotografiju Jadrana koju sam stvorila još pre nekoliko godina, sedeći ispod bora dok je njegova smola kapljala po meni. U izvesnom smislu, verujem da sve te reči, boje i mirisi postoje zajedno u nekom paralelnom svetu i da zaista sada dok ja ovo pišem taj davno osušeni zumbul pokriven januarskim ledom još uvek negde miriše.

 

 

Dok pokušavam da što više svojih impresija zadržim i ponesem, hodam novim predelima težeći da ih pronadjem još više. One me uvek rado čekaju, kao i da postoje da bih ih baš ja primetila. Jer šta je život sam ako ne skup svih naših impresija vezanih vremenom i prostorom u formi Ja? Nisam nikada skupljala materijalna dobra, skupljala sam samo impresije. I dokle god ih imam – živa sam. Ponekad moram da ih se “otarasim”, u izvesnom smislu da ih dupliram I tako kloniram, da bi živele dalje same bez mene, u vidu reči i slika. Tako bi one dalje došle do nekih drugih Ja, koji bi ih isprepletali sa svojim impresijama i tako u toj simbiozi živele svoj nezavisan život.

 

Nisam od onih isplaniranih programiranih putnika namernika koji vrlo organizovano, tačni kao sat , šetaju sa mapama u rukama i unapred napamet znaju u koliko sati kog dana će obići koje mesto. Ja putujem spontano, ne znajući nikada odakle ću krenuti, niti gde ću završiti. Ne pratim vesti, ne gledam vremensku prognozu, ne podešavam sat, zapravo ni nemam ga. Ne nosim sa sobom kišobran, stvari dugačkih rukava usred leta, obuću udobnih djonova koji ne prokišnjavaju, gomilu različitih lekova, sprej protiv komaraca, ni druge “za svaki slučaj” stvari. Često zbog toga upadam u probleme, ali i ti problemi imaju svoju čar, jer daju neku novu dimenziju celoj situaciji. Naravno, postoje i oni drugi, manje simpatični problemi, ali posle odredjenog vremena, kada razdvojimo žito od kukolja, svi problemi izgledaju manje kao problemi, a više kao nova avantura.

 

I tako ja, neproverivši vremensku prognozu, niti mapu grada, niti kretanje saobraćaja, krenem niz neki novi nepoznat grad, peške, sa svojim aparatom i novim listom papira. Nije to baš papir, to je više papirus žute boje, onako izuvijan na čoškovima, ispisan perom. Ni aparat nije digitalan iako ga faktički nosim, u mojoj glavi je on i dalje analogni i nekako po navici brinem kako da pažljivo rasporedim novih 36 snimaka, novih 36 mogućnosti. Muke koje su zadavali analogni aparati su sada završene, ali su te muke bile slatke. I ako ništa- terale su vas da budete pametniji, kreativniji, štedljiviji i primoravale vas (ono što je navažnije) – da se odlučite. Sa digitalcima je sve postalo lako, brzo i jednostavno. I zato ja nosim svoj zamisljeni analogni aparat, kao opomenu.

 

Tako krenem u nove impresije. One me gadjaju sa svih strana. Bacaju na mene pljuskove boja, kao šizofreni slikar po platnu, i lepe se po mojoj duši čekajući da ih kasnije obradim, sortiram i poredjam po nekim samo meni poznatim mentalnim policama.
Na početku beše reč. Na kraju sve postane ili boja ili oblik.

“Sve na svetu postoji da bi na kraju završilo u knjizi”, neko je rekao. “Sve na svetu postoji da bi na kraju završilo na fotografiji.”, neko ga je ispravio.

 

 

Kada procenim da sam se dovoljno duboko izgubila, u rečima,oblicima, bojama i u ulicama, obično upitam nekog prolaznika gde se ja to u stvari nalazim, pa onda krenem da razmatram opcije- da li da se izgubim još dublje ili da polako krenem da osmišljavam povratak na „sigurno“ (vi već znate koliko ja prezirem sigurnost?). Uglavnom nastavim sa gubljenjem, jer se nove ulice otvaraju kao lavirint, a nove reči i nove boje čekaju.

 

Objašnjavam ove svoje putašestvije jednom prijatelju: ”Pa znaš…ja se tako nekad namerno slučajno izgubim…”

-“Namerno slučajno?”, primeti on frojdovski.
-“Pa znaš mislim slučajno…ali ipak namerno.”
-“Namerno ili slučajno?”, upita on.
-“Pa namerno se izgubim, ali slučajno zalutam.”
-“Ajde priznaj već jednom da si u stvari jedan prikriveni freak control.”

Čudan sam ja neki freak control bez mape i sata. Nekad pak, čini mi se da sam sve ovo već videla, svaki svoj korak, svako svoje putovanje, svaku ulicu u kojoj sam se slučajno namerno izgubila, svaku svoju reč, svaku svoju fotografiju, pa i ovaj tekst što sada pišem- bio je već napisan. U jednom od onih ulica u kojima nisam znala da ću se izgubiti. “Tvoje buduće Ja te sada gleda kroz vaše uspomene.”-takodje je neko rekao. A da nije taj neko, rekla bih ja.

 

Iako puštam da me utisci savladaju, ipak paralelno smišljam priče u glavi, kao da sama sebi prepričavam šta se oko mene dogadja. Kao da u meni čuči jedna slepa ja, koju moram da vodim i da joj objašnjavam gde se nalazimo. Istovremeno sam i pasivni posmatrač, sa jedne strane, a aktivni istraživač i pronalazač, sa druge. Na putovanja idem sa misijom da nešto novo naučim, ali i da stvorim. Jer svako moje istraživanje je na neki način-izrežirano. Osećam se kao glavni lik romana koji pišem. Ali i kao svi sporedni likovi. “Psiholozi bi imali nešto o ovome da kažu, ali imao bih i ja nešto da kažem o psiholozima”, pozivam se na Bukovskog kad god osetim svoju prevrtljivu kontradiktornu prirodu.

 

Nisam dakle sigurna koliko su moje impresije čiste. Jer dok ih sebi slepoj prevodim, verovatno izgubim nešto u prevodu. I dok se trudim da vidim kroz fotoaparat verovatno nešto ne vidim očima. Posle se sećam svojih reči i svojih fotografija, ali da li se sećam sirovih utisaka?

 

 

Šta bi uopšte za mene bili sirovi utisci? Ono za čim težim kao putnik jeste da pronadjem nešto potpuno novo, što ranije nisam imala priliku da vidim, ali ne na onaj školski štreberski način. Ne zanimaju me znamenitosti karakteristične za programe turističkih agencija, destinacije koje smo učili na časovima iz geografije i tome slično. Ono za čim težim jeste autentični trenutak iz života jedne palanke, kada ga niko ne posmatra. Ono iskonsko što jedan prostor nosi bez cenzure. Ona atmosfera koju nose žitelji jednog mesta koja će za tebe uvek ostati tajna i uvek ćeš se pitati šta je to što imaju odredjeni stanovnici odredenih gradova, što im niko nikada ne može oduzeti. Šta jednu baku u dubini unutrašnjosti Meksika baš čini Meksikankom, stanovnikom baš tog jednog sela u koji ću slučajno ući.

 

 

Ljudi prosuti svuda po svetu su svojevrsna misterija, ali ostavljaju tragove za sobom, u vidu svojih slatkih malih navika, detalja na garderobi, u hodu i držanju. Na osnovu toga mogu se razvijati različite teorije o njihovim psihološkim profilima. U gradovima se obično dugo divim takvim specifičnim pojedincima koji prodju kroz gomilu i ostave svoj pečat u vazduhu, samo prošavši pored mene. Često mi se javi poriv da pratim takve ljude, da vidim kuda idu i šta rade.

 

Druge stvari koje tražim vezane su za arhitekturu grada, i mimo crkava i velelepnih gradjevina od istorijskih vrednosti, rado posmatram ulične lampione, klupe, poštanske sandučiće, terase, odžake, i naravno prozore.

Moja istraživanja uglavnom prekine noć, žulj, žedj, besparica ili glad. Glad je manji problem ako sam  u prirodi ili na selu, jer onda recimo mogu da opljačkam nečiji vinograd, zaposednem nečiju vikendicu,najedem se jabuka i trešanja, popijem vode sa nečije česme i produžim dalje. A ako mi se dopadne izvesno dvorište, mogu čak i ostati u njemu po par sati, glumeći da ga čuvam od provalnika. Provalnika poput mene. Rado zalijem cveće i uklonim pikavce od icigara  tako dalje. Nekada zateknem i same stanare pa me čak ponude sokom od zove.

Kada ugledam neku lepu kućicu, osećam se kao Snezana iz crtanog sa sedam patuljaka. Razgledam kuću sa svih strana i sve se nekako vrpoljim oko nje, nadajući se da će me neka baka videti kroz prozor i zvati me na kafu. Ponekad se i to desi. Stekla sam tako i neke nove prijatelje. Nagledala sam se tako goblena starih baka, i njihovih fotografija kad su se udavale, sa berbi groždja, jahanja konja i ostalog.

Naslušala sam se lovačkih priča, mornarskih anegdota iz dalekog Japana dokumenovanih koralima i školjkama. Ponekad bih dobila lekcije iz istorije, a svaki čovek ima sopstvenu verziju. Usput bih se sprijateljila sa nekom životinjom ili cvetom, i oni bi mi bili draži od ljudi. Ponekad i sa nekim predmetima. I oni bi mi bili draži od ljudi. A ljudi su mi inače, dosta dragi.

I tako sada svi ti predmeti, cvetovi i životinje, draži od ljudi, a i ti ljudi, i svi njihovi gobleni i pisma, i heklani stolnjaci, i sokovi od zove, i sve klupe i poštanski sandučići, i svetionici i kaldrme, i svi vinogradi i trešnje i česme…svi oni žive u jednom virtuelnom gradu u mojoj glavi. I ako biste me pitali gde se tačno nešto nalazi ili kada se dogodilo, ne bih znala da kažem; ali i sada mogu ući i zakoračiti u taj svoj grad sačinjen iz beskraj tudjih ulica, sačinjen iz mozaično prelepljenih trotoara i docrtanih lampiona isečenih iz nekih drugih gradova, i da me zavrtite u krug tri puta zatvorenih očiju i pustite me da ih tražim- i tada ću znati gde da ih nadjem.

 

Pročitajte još i: 

~Priče iza prozora~ 

~ Oda vodama ~ 

~ Mastilo prosuto po budvanskoj noći~

 

 

1 Comments

  • Sladjana Mijatovic

    август 15, 2017 at 8:03 am

    Prelep tekst, tako topao,saren i intiman.Bas kao da si taj papir(us) svoje duse odmotala,pomalo oprezno u stidljivo,slusajuci njegov sum, kao neku tajnu dok to cinis i stavila pred nas 🙂

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post