Blog post

Kada sam dobila poslovnu ponudu da radim u Tivtu kroz maglu sam se sećala da sam tamo jednom davno kročila nogom sa broda „Pajo“ dok sam letovala u Herceg Novom. Jedino što sam tada pamtila bilo je belo prazno šetalište prepuno palmi. Tata je odmah počeo da se hvali kako je on gradio aerodrom u Tivtu za vreme Titovih radnih akcija, a  mama se nadovezala kako smo svi mi pre više od 20 godina porodično leteli za Tivat. Samo što sam ja tada bila u stomaku, ali i to se računa.

Spakovala sam samo najvažnije: ronilačko odelo, masku, peraja, podvodni fotoaparat, svesku u kojoj ću zapisivati memoare, rolere i tonu knjiga. U tom scenariju falio je jedan bicikl i joga prostirka, koje ću kasnije nadoknaditi. Bila sam spremna za najlepše leto u mom životu.

O Tivtu sam čula priče da je to grad u izgradnji u koga ulažu strani investitori i da polako postaje veoma bogat i raskošan.

Medjutim, kada stignem u Tivat, prvo što ugledam jeste ova koza.

Zbunjeno me gleda, kao da je u šoku što sam  tu.  A ne obrnuto. Delovalo mi je kao da sam upala u  tudje dvorište i sada me domaćica kuće gleda kroz prozor i upućuje mi ispitivačke poglede: Ko si ti i šta tražiš ovde?

-„Izvinjavam se, gospodjo Kozo, mislila sam da je ovo put za plažu.“

„Ovo i jeste put za plažu“, odgovori mi koza svojim pogledom, nekako previše smireno i ravnodušno za moj ukus.

Krećem da buncam kako sam mislila da je Tivat grad u usponu i da nisam očekivala da put do plaže vodi kroz kozije naselje. Koza me i dalje prekorno gleda, pa shvatim da sam je uvredila.

– „Nemojte me pogrešno shvatiti, gospodjo Kozo, nemam ništa protiv Vas, niti mislim da imalo ružite  ove predele, čak naprotiv, samo Vas nisam očekivala u napuštenoj kući tik iz plažu, razumete me…“

-„Nemam ti kad objašnjavat’“, nastavi koza da me gleda ravnodušno. Postade mi nelagodno od te tišine koja se prostire medju nama, pa krenem dalje ka plaži. Medjutim, umesto plaže, nailazim na cigansko naselje.

Mali Cigančići su prestali da pale vatru kada su me ugledali i radoznalo se okupili oko mene. Pošto su videli da nosim kameru oko vrata počeli su da mi poziraju i da me mole da ih slikam, a onda su me pitali u kojim novinama će slike izaći. Objašnjavam im da ja nisam nikakav novinar i da  slike nikada ne objavljujem. Medjutim, kao što je poznato, Romi su vidoviti, pa tako i ove slike završavaju na ovom blogu, koji tada nije bio ni u najavi.

Medju dečicom se ističe jedan drugi mali Rom, pomalo zloćudan, pruža ruku i kaže: „Prvo daj euro, a onda možes da slikaš“. Zatim preti da me izbaci. Pokušavam i njemu da objasnim da sam krenula na plažu, ali da nikako ne mogu da je nadjem i da sam sasvim slučajno ušla u njihovo naselje. Odlazim odatle preskačući zapaljeno smeće i kozija govanca, a onda konačno stižem do plaže.

Medjutim tamo- plaže nema. To jeste bio izlaz na more, ali strašno zapušten, pun gradjevinskog materijala, šljunka i nekih betonskih ploča nasumično nabacanih.

Tu zatičem jednog mladića i pitam ga kako da stignem do plaže Župa, a on mi objašnjava da moram da se vratim skroz unazad kroz cigansko naselje, pa kroz kozije naselje, pa onda na magistralu pa skroz okolo kroz šumu do plaže. Sad već krećem da očajavam. On se nudi da me preveze čamcem do plaže, jer ionako radi kao brodski takstista. Može.

Dok se vozimo, on mi pokazuje ostrvo preko puta i kaže: ,,Vidiš ono tamo ostrvo…e to je moje ostrvo“. Ne znam da l’ misli da sam pala sa kruške ili šta…Uperim prst u jedan oblak i kažem mu: ,,Vidiš onaj tamo oblak? E to je moj oblak“.

Iznanadjen mojim retoričkim sposobnostima ima potrebu da se opravda. Objašnjava da je ostrvo napušteno i da je zabranjen prilaz, a samo on sme da kroči na njega, jer prevozi čuvara ostrva do tamo.

Čuvara ostrva kažes? Sad već postojem zaintrigirana. Reči kao što su ,,pusto ostrvo“ i ,,zabranjen prilaz“ uvek vragolasto utiču na mene. Odmah u meni proradi neki djavolak.  „Zaokreći kormilo“, govorim taksisti, „idemo na to ostrvo“. On je sad već zatečen i pita se šta li sam naumila, a ja mu prećutim da sam oduvek htela da živim na pustom ostrvu, pa sad hoću  da vidim da li taj  čuvar uskoro ide u penziju.

Taksista je zbunjen. Upozorava me da je čuvar matori namrgodjeni alkoholičar, da ne voli društvo i da ni sa kim ne priča.

„Samo ti vozi“, ohrabrujem ga ja.

Stižemo na Ostrvo Sveti Marko, a tamo zaista stoji znak „Zabranjen prilaz“. Odmah me udari adrenalin, jer prosto obožavam kada ulazim na zabranjene teritorije. Još od kako sam bila dete, stalno sam se zavlačila u komšijska dvorišta i krala trešnje, i nekako sam odmah znala da je to moj poziv.

Čuvar ostrva crvenog nosa izlazi iz svoje kućice i kada vidi da ima goste iznosi pršutu, sir i litru vina. Na zidu visi Titova slika. Čuvar je odveć pijan i zreo za penziju. Ja odmah krećem u spiku sa njim, a takstista se krsti.

Objašnjavam mu da nemam nikakve loše namere, samo eto ako ikada odluči da ide u penziju neka mi se javi. Ja sam spremna da apliciram za tu poziciju. Doduše, treba malo da prepravim CV, jer kao i za svaki drugi posao- moraću malo da mastim. Nemam nekog radnog iskustva, ali imala sam 5 iz biologije, znam da kosim travu, imam sertifikat za ronjenje, pišem poeziju, i samo mi fali jedna travka da je zabodem medj zube i dignem sve četiri u vis. Čuvaću ostrvo kako niko nije! Ostrvu neće ništa faliti. Onda krećem da se raspitujem za vrste biljaka koje tu rastu, ima li kakvih životinja, da li okolo plivaju delfini i koje školjke rastu u moru. Čuvar je vidno zaintrigiran mojom pojavom. Kreće da priča.

Dok on izlaže svoj monolog, ja koristim priliku da zamezim. Pojela sam svu pršutu i sir, pa me prosto bilo sramota, jer me mama uvek učila da u gostima ne jedem puno. „Samo simbolično, da ne uvrediš domaćina“, govorila je mama. Ali probaj ti druže da jedeš „simbolično“ njegušku pršutu, uz litru vina, na pustom ostvru.

Krećemo nazad i ja u u povratku promrmljam taksisti: „Kažeš da ovaj čuvar ostrva ni sa kim ne priča?!“

-„Ne znam što je ovo,  što si mu učinila, nikad ga nisam vidio da se toliko sa nekim raspriča’!“

 

Konačno stižem na plažu Župa, iako sam krenula ka njoj satima ranije. Tamo je strašna gužva. Plaža je još takoreći u izgradnji, jer je deo šume raskrčen da bi se napravilo skijalište na vodi. Moja firma je učestvovala u tom projektu, pa sam zato ustvari tu. Odmah me zatiču neki biznismeni u pokušaju, koji pokušavaju da me fascinitraju svojim novcem, a mene je zaista teško i inače fascinirati, a novcem potpuno nemoguće. Pogotovo ako novac i nije njihov, nego tatin.

Osim kvazi biznismena, tu su i kvazi skijaši na vodi, koji su opet tu zbog drugih namera, a skijanje je samo izgovor.

Upravo je izašla pesma „Dje se kupaš, dje školjke skupljaš“, pa te više niko i ne pita odakle si, šta radiš i gde ideš, nego samo dje se kupaš. Ova pesma se pušta na svakih 20 minuta, a u pauzama se čuje tehno muzika, da zlo bude veće.

Iznad plaže se nalazi šumica Župa prepuna četinara. Zov prirode me namami gore i hipnotisana mirisom smole hodam dok mi šišarke po zemlji pokazuju put. Čempresi se redjaju kao znakovi pored puta. Odmah sam znala da će to biti moje mesto.

Medjutim, kada udjem dublje u tu šumicu nailazim na stare ruševine ispisane ružnim grafitima i zatrpane smećem. Moj istraživački karakter me nagoni da ulazim u te zapuštene prazne prostorije i rekonstruišem dogadjaje na osnovu smeća koje u njima zatičem: odakle sad ovaj najlon ovde, a onaj špric tamo, pa onda ove izgubljene polomljene naočare…

Na jednom zidu piše: Petre, volim te. Crvenim slovima.

I dalje ne mogu da verujem da sam u bogatom raskošnom Tivtu, koji prosperira. Ovako čarobna šumica tik uz more, koja ima potencijal da bude prava turistička atrakcija-potpuno je zapuštena. Niko iz opštine se nije udostojio da je očisti i sredi. Pa čak ni sami gradjani nisu mogli da se organizuju i naprave radnu akciju da to počiste.

Koračam dalje i nailazim na čistinu. A tamo, ponovo, koze! Kako sam im se samo radovala. Koze su postale moji ortaci u nevolji. Sad smo već imale istoriju. Čempresi se usput dižu u vis kao rogovi koza koje svuda slobodno šetaju. Ne vidim nigde nikakvog pastira, ne razumem čije su i ko ih čuva.

svaki put kad krenem u novi grad

Vraćam se u svoj novi stan. Prevrćem utiske po glavi: koze, Cigane, taksistu, čuvara pustog ostvra, skijaše, biznismene, čemprese i opet koze. Ako je ovako izgledao moj prvi dan u Tivtu, kako li će tek izgledati ostali?

Raspakovala sam kofer. Izvadila sam svoju ronilačku opremu. Rolere. Svesku u kojoj ću pisati memoare.  Podvodni fotoaparat kojim ću slikati morski svet. Knjige iz estetike koje ću posle pretočiti u svoj master rad na temu Odnos umetničke i prirodne lepote u istoriji estetike, ili možda Filozofija fotografije?

Bila sam spremna za najlepše leto u svom životu.

Kako sam samo bila naivna.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post