Blog post
Napuštanje rodnih planinskih predela i silazak na more izgledaju nam, u prvi mah, kao stvari izuzetne doduše, jer to ne čine mnogi, ali ipak prirodne i ne naročito teške ni opasne. Istina je da većina naših ljudi živi i umire tu gde se začela i rodila, ali ni putovanje nije neko čudo nečuveno. Pa ipak opasnosti su veće i promene teže nego što to predvidjamo kada napuštamo zavičajni kraj i zamenjujemo ga drugim, u kom je sve drukčije, i to više nego što se nama u prvi mah čini.
Priče o moru ~ Ivo Andrić
Ko ostane da živi i vek provede u rodnom kraju i zavičajnim prilikama, tome se na život taloži naročita zaštitna skrama, zaodeva ga i pokriva naslagama i bojom vremena u kome živi zajedno sa onima sa kojima je krvno vezan. A odlazak u drugu zemlju, sa drugačijim prilikama, razgolućuje nas, vraća na mladalačka nesnalaženja, u doba prvih iskustava: ne podmladjujući nas stvarno, produžuje i bogati naš život, uvećava našu telesnu i duhovnu pokretljivost, a troši nam brže snagu. U svakoj od tih promena ima nečeg lepog, ali neprirodnog i rizičnog.
Priče o moru ~ Ivo Andrić
Silazak na more veća je pustolovina nego što mi u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale, tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome još samo treba dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.
Priče o moru ~ Ivo Andrić
Ali nije tako. Ubrzo, mi počinjemo na sebi i u sebi da primećujemo promene. Krug naših interesovanja biva širi, ali i manje odredjen i siguran. Širina nas zavodi. Kad ostanemo sami sa sobom, čudno nam je i zbunjeni smo, kao u društvu neželjenog stranca. Javlja se lak strah od pitanja: kuda smo to zašli? Kud sve ovo vodi? Bojazan da se nismo, možda i neosetno, već ukrcali na ove njihove ladje koje su im preče od kopna, da sa ovim ljudima, koji kao da i nemaju korena, i ne znajući već brodimo po nepoznatim zakonima ka neizvesnim ciljevima. Prekor i kajanje.
Priče o moru ~ Ivo Andrić
Pomislimo da smo se predugo zadržali, da se valja vratiti tamo odakle smo došli i da će se za sve ove podvige i promene morati nekom polagati račun. Kome? Kakav? To naravno ne znamo, ali zebnju osećamo. Malo-pomalo pa se opet zapitamo može li sve ovo zaista biti i ostati sve lako i jednostavno, lepo i slobodno, bez posledica i odgovornosti i obračuna tamo gore, po nekom kopnenom zavičajnom ključu i računu. Sve češće pomisljamo na povratak , a sve nam teže pada njegovo izvršenje.
Priče o moru ~ Ivo Andrić
Vraćamo se u svoju zemlju, svojima. Ali tu ne nalazimo mira ni zadovoljstva. Naprotiv. U nama nastaje novo obračunavanje, ali u obrnutom smeru. Sada nam se stalno čini da smo nešto zaboravili dole na toploj obali, da smo imali pa izgubili neki neobičan poklon neke buduće sreće. Sve nam izgleda kao da smo mogli postati nešto drugo, da smo to kao u snu zaista i bili, ali da smo se probudili, i evo našli opet pod starim strogim zavičajnim nebom u boji svakodnevnice, sa nejakim suncem kome se uvek žuri.
Priče o moru ~ Ivo Andrić
I dešava se bilo u snu ili na javi, da taj pomorski svet izadje ponekad preda te, i to ceo odjednom, i povuče te potajno, ali snažno. I eto, sad si pomalo, bolno, stranac u svom rodnom kraju zbog kojeg si se tamo dole isto tako osećao usamljenim tudjincem.
Tako nas život kolebljive i nedosledne, obmanjuje , zanosi i razuverava. Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, i mrve i troše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.
Ivo Andrić, „Priče o moru“
Priče o moru ~ Ivo Andrić
Pročitajte još i:

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post