Blog post

Oduvek me čudio taj sopstveni kontrast-  da mesecima tumaram po tudjini, a onda se vratim kući i ne izadjem iz sobe danima. Ne zato što se odmaram od putovanja, nego zato što tek tada započinjem pravo putovanje.

 Toliko je kofera koje treba raspakovati, memoara koje treba zapisati, fotografija koje treba sortirati, uspomena koje treba brižljivo uknjižiti u dnevnike. Raspakivanje je prava mala rekapitulacija putovanja- jer ponovo proživljavamo mesta u kojima su ranije naše stvari bile, i sada te stvari postaju suveniri sami.

„Ljudi više maštaju o povratku, nego o odlasku“– kaže Paulo Koeljo, a Teri Pračet se  nadovezuje: „Zašto odlaziš? Da bi mogao da se vratiš. Da bi mogao da vidiš mesto iz kojeg dolaziš novim očima i u novim bojama. I da ljudi tebe vide drugačije, takođe. Vratiti se onde odakle si otišao, nije isto što i nikada ne otići.“

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Nisam sigurna koliko je ovo tačno, ali definitivno u tome ima neke istine. Putovanje samo je nejasno, spontano, prirodno, jer pripada sadašnjem trenutku. Kada se vratimo kući, mi onda krećemo da analiziramo, poredimo, kategorišemo. Seckamo svoje putovanje i smeštamo ga u neki naš herbarijum.

I tako putovanje postaje prošlost, koja živi kroz nas. I mi živimo kroz njega, kao kroz svoju duhovnu hranu, jer putovanje upravo i jeste to- hrana koja nas održava u životu. Zato je nekada toliko dugo žvaćemo i varimo, da bi što duže trajala.

Putovanje je dakle moguće jedino razumeti unazad- kada iz sadašnjosti istupimo u prošlost. U tome je smisao povratka.

Putovanje je lepo i sa gledišta budućnosti. Samo maštajući o njemu i čekajući na njega da se dogodi mi ga prizivamo. Mnogi ljudi provedu svoj vek maštajući da će otići negde nekad, iako nikada ne odu. „Man dreams of leaving, but he always stays behind“, kaže jedna pesma od U2. Samo da bi se pretvorila u drugu pesmu: „I still haven’t found what I am looking for“. Možda zato što je maštanje o putovanju nekada lepše i od samog putovanja, a U2 je i na to ogovorio sa „Even better that the real thing“.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Ja sama pomalo ličim na sve njih, i ove što žive u prošlosti, i one što žive u budućnosti, pa tako obe vrste  i razumem. Pre nego što uopšte krenem na putovanje,  radosno maštam o tome šta li ću sve novo saznati i naučiti na  njemu. Kakva ću nova  blaga sakupiti i doneti kući. Samim tim, ja unapred anticipiram svoj povratak, zamišljajući sebe na taj način. Samim tim, priznajem izvesnu dozu gore pomenutih Paula Koelja i Terija Pračeta svaki put kada ponovo zakoračim u svoju ulicu, kuću, sobu…

Istovremeno se trudim da živim u sadašnjosti, iako je sadašnji trenutak za mene „nepodnošljiva lakoća postojanja“ i nekad prosto ne znam šta da radim sa njim. Osim da mu se prepustim i u njemu uživam. Ali onda nastupi taj analitičarski deo mene koji gradi svoju malu istoriju života, svoj mali sistem. Ta mala sistematizovana istorija našla je svoje skladište u mojoj sobi.

Moja soba je svakako logičan nastavak mene.  Doživljavam je kao svoj produžetak, jer je ona svojevrsni prostor preko koga moja duša pozamljuje stvarnom svetu svoja virtuelna blaga. Čini mi se da se ljudski karaktari prepoznaju na osnovu soba u kojima provode svoj vek. I tako je i moja soba priorodna refleksija mene same, svih etapa mog života, pa i mojih putovanja.

Putovanja ostavljaju tragove po toj sobi, jer su svi njeni detalji donešeni iz različitih zemalja, i sada sve te zemlje kroz njih dišu.

Moja soba pak, do skoro nije ni postojala. Oduvek sam je čekala i zamišljala kako će izgledati, a usput skupljala njene atome, koji čekaju da se aktuelizuju i razlete po prostoru. Moj prostor se tako gradio kako sam i ja rasla. Kako sam se razvijala kao ličnost, učila i sazrevala, tako sam oko sebe skupljala sve te predmete sa dušom, koji su predstavljali simbol tih mojih novih otkrića i dostignuća.

Od bake sam nasledila ljubav prema starim zanatima i naučila da cenim njihove vrednosti. Tako sam učila da šijem, štrikam, heklam i bojim, samo da bi moja soba oslikavala te zaboravljene vrednosti ručnih zanata. Iz toga je nastao jedan ružičasti shaby chic enterijer, jer je previše ružičastog  predugo čekalo da se ostvari. Posle će se boje, sa umorom, smenjivati…

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Oduvek sam se manje divila lepo obučenim ženama, a više onima čije su kuće lepo sredjene. Svako može da vidi kako izgledate, a samo odabrani će videti vaše odaje. Mislim zato da je dekorisanje ličnog prostora mnogo intimmije i zahtevnije od ličnog izgleda. Odelo ne čini čoveka, ali soba možda da.

U principu moja soba se sastoji od gomile knjiga. Na putovanjima nikada ne idem u šoping, pobogu, to je takvo gubljenje dragocenog vremena. Jedino što rado kupujem su knjige, i tako uvek zbunjujem carinike kojima se uvek čini da nešto mutim sa svim tim prtljagom.

Naravno da postoji odredjeni tajni raspored po kojima kasnije  te knjige redjam i  naravno da mogu žmureći da nadjem svaku knjigu. Ako se neki radoznali posetilac iskrade i uzme na kvarno da pročita neku knjigu, misleći da ja to neću primetiti- grdno će se prevariti. Mogu iz daleka da nanjušim da mi je nestao jedan Hese.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Moj otac se uvek protivio kupovini knjiga uz argument da je jeftinije i praktičnije iznajmljivati knjige u biblioteci. O, jesam ja bila član svih biblioteka, ali čim bi mi se svidela neka iznajmljena knjiga morala bih posle čitanja da je kupim, jer sam nekako želela da je imam- u svom prostoru. Znala sam da će moj boravak u sobi punoj knjiga uticati blaženo na moj duh. Znala sam da ću se osećati produhovljeno dok na mojim policama mirno spavaju duhovi Rilkea, Hesea, Beketa, Platona, Kanta, Miljkovića, Vaska Pope, Antića, Andrića i drugih.

Te knjige kriju male kodove, po njima su obeležena posebna mesta drvenom olovkom, onako pažljivo, samo meni vidljivo. Ranije sam se protivila skrnavljenju knjiga i pisanju po njima, ali sada se pitam u čemu je smisao knjige ako će prazno i sterilno stajati čista i neisprljana? Zapravo, trebalo bi pisati beleške po knjigama, na marginama, zaokruživati sva važna mesta i vrati se na njih kad god poželimo. Time pišemo nove knjige.

 

„Moj dom je tamo gde su moje knjige“

– neko je jednom rekao i nije mogao biti više u pravu. Postoji jedno potkrovlje u mom domu ozračeno posebnom energijom, jer i knjige imaju svoje vibraciono polje, i sve te duboke metafore mnogo jače vibriraju od nekih drugih listova papira.

Mnogi su me pitali i nikada mi nije bilo jasno zbog čega- koliko sam knjiga pročitala?! Još u pubertetu sam pročitala preko sto i tada sam i prestala da ih brojim. Sada sam verovatno prešla hiljadu. Ljudi koji čitaju znaju da je ovaj broj nestvaran i mali. Oni koji ne čitaju oduševljavaće se i mnogo manjim brojevima.

Drugo podjednako mrsko i suludo pitanje- koliko sam zemalja obišla…Nikada mi nije bio jasan um koji u svemu vidi brojeve, i svojim lepljivim prstima stalno nešto prebrojava. Ja volim brojeve kao apstraktna figurativna matematička bića i kao vrhunac misaonog stvaralaštva. Ne volim njihovu pragmatičnu upotrebu, ne volim sitničave ljude koji „u svemu vide cenu, a ni u čemu vrednost“ i stavljaju kvantitet naspram kvaliteta. Nikada ništa nisam brojala. Pa ni putovanja. Nije mi bitno koliko zemalja sam obišla, dokle god znam da sam ih obišla temeljno.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Sa putovanjima mi se desilo kao i sa knjigama- gutala sam ih i proždirala, sve dok nisam shvatila da su one progutale mene. Nisam imala vremena da pišem svoje knjige, jer sam previše čitala tudje. Nisam imala vremena da putujem kroz sebe, jer sam previše putovala spolja.

Zato sam poslala sebe na odvikavanje od knjiga i putovanja, da bih se spoznala.

Vraćam se zato na neka stara putovanja, na neke stare beleške, ne bi li ponovo rekostruisala dogadjanje, i zašila ih tamo gde su se rašili.

Svi ti šavovi  su takodje energetski vrtlog koji zrači iz jednog ogromnog sanduka.

Ovaj sanduk je moj deda 1961.doneo iz „Srbije“ (kako je on zvao ostatak Srbije koji nije u Vojvodini) u Srem prilikom selidbe u ove krajeve „gde pšenica dobro uspeva“. Postoji legenda da je taj sanduk zapravo deda još u vojsku nosio, što je moglo biti oko 1950-ih. Kasnije, moj otac i stric su u njemu čuvali svoje knjige, sve dok sanduk nije završio na tavanu. Ja ga pronalazim u jednom od svojih pohoda na naše porodične tavane (a ima ih mnogo) 2015.godine. Dakle ovaj sanduk mora imati oko 60 godina. Odmah konstantujem da je to baš onakav sanduk kakav meni treba, o kakvom sam celog života maštala.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Čuvala sam sve svoje sveske po raznim kutijama, ali kako se njihov broj povećavao, povećavala se i moja potreba za nekim ogormnim sandukom u kome će sve one stati. Tako sam se sa oduševljenjem prihvatila posla i krenula da brišem i šmirglam ovo drveno biće. Onda je logično došla na red bela farba, a za njom i neke roze ružice u dekupaž tehnici, koju sam upravo tada prvi put i probala. Tako je rodjen, odnosno preporodjen, ovaj otmeni romantični sanduk, mesto u kome čuvam ceo svoj život.

Kao u pesmi Vaska Pope „Kutija“, i ova velika kutija se zaljubila u samu sebe i rodila još gomilu malih kutija, koje su iz nje rasli ka nebu. Moja opsesija kutijama ne jenjava, jer stalno izmisljam nove stvari kojima treba samo njihov svet. Pokušavam tako da sistematizujem i organizujem i sopstveni život i svoje misli- jer su uglavnom U HAOSU. Kreativnom, naravno.

Mnoge od tih kutija čuvaju razne fotografije, koje dalje skladištim u albume i ramove, a koje takodje sama pravim. Sve te fotografije se takodje ne nalaze na svojim mestima slučajno, njihov hronološki raspored je podupret dubokim istorijskim istraživanjem i produkt višemesešnog rada na detaljima i ustanovljavanju hronologije dogadjaja.

Nekada više uživam u naknadnom posmatranju svojih fotografija, nego u trenucima kada sam ih stvarala. Nekada ih ponovo stvaram samo gledajući u njih…Fotografije su svuda oko mene, da bih u istom trenutku mogla da budem na svim mestima.

Iako su svi ovi predmeti živi  na svoj duhovni način, radi fizičkog bujanja života i osvežavanja, donosim u svoju sobu sunce, vodu, travu. Moje omiljeno biljoliko biće je kaktus, zato što je tako drzak i samodovoljan. Gde god da se selim uvek se okružim kaktusima i dajem im neka glupa imena kao što su Djura ili Pera.  Na kraju ih sve odvučem kući i poverim ih roditeljima na zalivanje, kada ja ponovo otputujem. Od ostalog sobnog cveća sam se oprostila, posle smrti svojih orhideja Klaudije i Ofelije. Orhidejama dajem malo prefinjenija imena, vidite.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

U meni buja ta borba izmedju plavog i zelenog, izmedju mora i šuma, i uvek težim ravnoteži medju njima, te tako pored kaktusa čuvam školjke, moja mala vodena bića donesena iz raznih mora i okeana širom sveta. Posle ih dugo posmatram, fotografišem ih, pišem o njima, lepim na ramove, kutije, pravim od njih svećnjake i lampe. Da mogu ponovo da se rodim i biram šta da budem- bila bih školjka.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Svi moji rituali postputničkog pisanja, čitanja, pregledanja fotografija, praćeni su obrednim mirisima, zvucima, bojama…Palim mirišljave sveće. Neke od njih su previše lepe da bih im dozvolila da izgore, pa  služe u estetske svrhe, a za pragmatizam koristim indijske štapiće, pretežno mirisa vanile. Naslanjam se na pufnaste jastuke svih mogućih i nemogućih boja, koje onda svakodnevno drugačije rasporedjujem, po opet nekoj meni poznatoj sinhroniji. Nekada sam se zanosila idejom da ću naučiti da šijem jastuke…doduše, i dalje se zanosim.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

Selila sam se mnogo puta i u svakoj sobi u kojoj sam živela  pokušavala sam da pustim korenje, da pripitomim svoju okolinu tako što bih je nekako osvežila, obojila i oživela. Skupljala sam tako razne male predmete, čisto radi razonode, koje bi moja drugarica Andrea opisala sa „male, lepe i nepotrebne“. Sve te male, lepe i nepotrebne stvari sada su razbacane po ćoškićima polica, i pošto odišu mestima i drugim sobama iz kojih sam ih donela, na kraju su se pokazale kao potrebne.

Najlepši deo putovanja je...povratak?

I sada ta soba, meni trenutno daleka, živi u nekom iznajmljenom prostoru, pomalo zakrivljenom po Ajnštajnu, i u sve te njene krivine ne može niko da zaviri niti da ih razume. Jer su sva ta iskrivljenja prostora u beskonačnost zaključana u kutije koje se otvaraju u nove kutije i nestaju u njima. Jer su sve one zaključane, a ključ je u poslednjoj kutiji. Koje nema.

I sada kada nisam u toj sobi, ni u toj kući, i dalje osećam njenu vibraciju čak odande, ona mi se izdaleka smeška i zove me da se vratim, a ja se pitam kakva li ću biti kada sledeći put udjem u nju, da joj donesem sve ono što upravo sada skupljam.

I možda povratak kući nije najlepši deo svakog putovanja, ali je povratak kući – putovanje samo.

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Pročitajte još i :

~ Svaki put kad krenem

~ Putujem pišući, pišem putujući

~ Priče iza prozora

~ Citati o putovanjima

~ Zri klasje

 

 

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post