budvanske noci, putopisi iz budve

Budva.  Jedan pojam, a toliko mnogo značenja. Samo mojih, nedefinisano razlivenih fleka različitih boja po mojim sećanjima. Jedan grad, a toliko mnogo priča u njemu koje se šire i prepliću, stvarajući  nove priče, koje tek treba da se dogode. Jer Budva nema kraj. Iako sam se stalno vraćala  u nju, pokušavši nešto da završim, da zaokružim, Budva se opire da bude samo još jedno mesto na karti koje je precrtano. Ona i dalje nudi i obećava, pleni svojim raskošnim sjajem, iako su davno pokušali da je  unakaze suludim arhitektonskim hirurškim intervencijama. U tom haotičnom hibridnom cirkus-vašaru, punom bluda i kiča, stidljivo se i dalje krije bogata istorija Ilira, Rimljana i Mlečana, velelepna arhitektura starog grada, divlja priroda ostrva Sveti Nikola i egzotične stene Mogrena koje grade nova prirodno stvorena vajarska dela.

budva stari grad

Osim mojih duboko sentimentalnih razloga, Budva ipak ima neke objektivne razloge da ne bude zaboravljena i prepuštena ovoj novoj  generaciji neukusa, koja pokušava da je demoralizuje i desakralizuje.  I sada kad je vidim tako jeftino dekorisanu kao neku novogodišnju jelku, pokušavam da se setim kakva je bila, davno pre dvadeset godina kada sam je prvi put ugledala, pre nego što su krenuli da je skrnave.

Pokušavam da se setim mog prvog susreta sa Budvom, njenim toplim vazduhom koji nosi mirise soli, dok je bila neiskvarena  i nevina u svojoj jednostavnosti i lepoti, baš kao i moja svest. Jer te čiste impresije jednog deteta čije je iskustvo poput tabule rase, koje još nije videlo druga mora i druge gradove, pune su iskonskog divljenja i čudjenja, koje će se kasnije mešati sa drugim iskustvima, i onda sve to obradjivati i  medjusobno porediti. A poredjenja uvek nešto daju, a nešto oduzmu. Zato sada posle dvadeset godina ova Budva ne može da bude ta ista Budva, ali ja želim da se vratim u nju, da ponovo zajedno budemo mlade, jednostavne i lepe.

Prvi put, mastilo prosuto po noći i milioni šljokica kao ogledalo zvezda trepere po tihoj mesečini. Ushićenje i nemir, kao uvek pred nečim velikim, zagonetnim i nedostižnim. Bila sam dete i zvuci Budve noću i njene boje razlivene po površini mora ušle su u mene da me preobrate. Svaki put kad čujem pesmu Bore Čorbe Veče ne miriše na rakove i školjke, ja se setim tih noći kada smo bezbrižno šetali od Bečića do Budve udišući isparenja iz mora, udišući isti vazduh koje nam je more izdahnulo. Taj vazduh, prepun minerala širio bi moja pluća i ja bih osećala prisustvo svih alveola u mom telu, koje su po prvi put tako duboko oživljene. Moje alveole sada nose more u sebi, kao školjka izbačena na obalu iz kojih se čuju talasi koji potiču iz nekog drugog vremena, iz nekih drugih dalekih voda.

 

Jedna školjka nosi u sebi tajne sva četri okeana, još pre nego što su okeani   nastali, iscurevši kroz pukotine pra-kopna, prodireći kroz sfere Zemlje,  da oforme četiri malena potomka praokeana. Svaka kap tog gigantskog praokeana curi niz školjku i peva pesmu sirena iz nje, tiho, kao što alveole u mojim plućima prevode na sopstveni jezik te iste melodije, šifrovane od strane prirode i nedostupne ljudima. Taj miris je za mene postao droga i uvek sam se u onim tužnim godinama na suvom, bez mora, sećala tih nota kao nečeg esencijalnog i egzistencijalnog, za mene, jednu takvu malu novootkrivenu sirenu prognanu iz svog vodenog raja, u neke suve tužne gole siromašne predele Vojvodine.

 

zalazk sunca u budvi, plaza jaz

Usledela je predugačka decenija ničega- decenija neodlaženja ne more. Zarobljena u našem monotonom nedešavanju, ravnom i tupom, bez senzacija. U tim godinama merili smo vreme prema odlascima na more i takmičili se medjusobno ko je više puta bio tamo. Mom bratu je omiljen argument u raspravama bio to što je za jedanput više bio na moru nego ja. Zainatila sam se da ga prestignem. I davno sam ga oduvala.

Posle desetak godina, iznenadan odlazak u Budvu, što bismo rekli “ničim izazvan”, potpuno avanturisticki, kao iz filmova. Moj drugar Bane je našao posao u Budvi i ja sam odmah krenula da gajim svoje uvrute ideje i da smišljam kako da pobegnem na more sa njim, nadjem posao i provedem celo leto tamo, a da pritom ubedim još nekog da ide sa mnom, jer sam znala da je Bane isuviše ozbiljan i odgovoran da bi se sa  mnom upuštao u moje majstorski osmišljene ludosti. Svojim manipulatorskim veštinama vrlo uspešno sam za kratko vreme našla žrtvu koja će me pratiti na ovim putašestvijama, koje će se pokazati ključnim za dalja dešavanja i opredeljenja u mom životu. Bila je to Ivana, uvrnuta na sebi svojstven način, savršena za ovakve “projekte”, uskoro će se pokazati. Svoj plan sam joj iznela jednom prilikom dok smo zajedno bežale iz škole.

    • „Ivana, je l’ hoćeš da bežiš sa mnom iz škole danas?

      „Ali zašto? Danas nemamo nikakve testove, nemamo od čega da bežimo.“

      „Baš zato“, odgovorih ja.

Zadovoljna tim mojim argumentom pridružila mi se u opštem prećutnom besmislu:

    „E ONDA hoću“.

 

Odmah sam znala da je ona savršen kandidat. Otišle smo u obliznji kafić, gde sam joj iznela svoju  strategiju.

budva, mogren, stari grad

budva, stari grad, mogren

Kao i svaka moja strategija, ni ova se nije zasnivala na nekim objektivnim opipljivim metodama, nego isključivo na nekim vazdušastim mogućnostima koje će snaga volje doneti u moj život. Svaki put kada bih nekome iznosila svoje planove, ljudi bi začudjeno postavili milion pitanja u stilu:“A kako misliš to da izvedeš?” Ne izvodim ja ništa, ja samo zamislim, a kosmos se sam postara da to i ostvari. Uvek mi je iznova zanimljivo da posmatram situacije kojima se on koristi da mi udovolji i beskrajno me zabavlja to njegovo igranje sa onim spletom dogadjaja koje mi ljudi nazivamo “okolnosti”. Naravno, čisto da me ne bi razmazio, moj kosmos (to nije baš ovaj isti kosmos kao Vaš) mi često podmeće nogu i pravi razne spletke da bi me prividno sprečio u ostvarivanju onoga što želim, samo da bi mi bilo sladje na kraju kad se to i ostvari.

Tako se  ni Budva nije desila lagano, bez muke. Danima smo bez centa u džepu šetale gradom tražeći posao i smeštaj, pevajući pesmu Ekatarine Velike:

Ovde je zima, ovde je hladno, ovde je mrak

Ovde nema posla i nemirno se spava

Ovde je zima, ovde je hladno, ovde je mrak

Ja nemam gde da spavam, ja nemam gde da spavam

Vodi me na Jadransko more

Ovo putovanje me je suštinski promenilo, odnosno nije me uopšte promenilo, nego me je vratilo mojoj pravoj prirodi, iz koje sam nesvesno bežala, osećajući zbunjenost i skučenost u soptsvenoj koži. Bežeći do sebe, pokušavši da se promenim, na kraju sam se vratila sebi, shvativši da se moja najveća promena desila upravo onda kada sam odlučila da ne želim da se menjam uopšte. Moj preobražaj iz gusenice u leptira se desio baš tu u Budvi, jer sam konačno upoznala neke nove i zanimljive ljude u kojima sam prepoznala sebe.

Jednog sasvim običnog dana, na nebu se pojavila crvena mrlja. Kako nam se približavala jasnije su  se oslikavali njeni obrisi- bio je to crveni paraglajder. Od svih mesta na slovenskoj plaži,  paraglajder se obrušio baš na nas,i sletao par metara dalje. Onda je posle nekog vremena sleteo još jedan, i mi smo  u čudu posmatrale za nas  tada tako misteriozna daleka bića- padobrance, koji su tako izneneda ušetali, odnosno sleteli u naš život.

Po svom karakteru i pojavi, više su ličili na životinje nego na ljude. Grega je bio kao ptica, imao je sive prodorne oči, govorio je tiho i uvek zamišljen, nagnutim uvetom na jednu stranu osluškivao sa koje strane dolazi vetar. Jure je bio staloženiji, manje nebeski, a više zemljani tip. On se pojavio na našoj plaži nekako trapavo i smotano, sav izbijan, u ranama i krastama. Objasnio mi je da su ti ožiljci koje nosi od pada padobranom, jer nije dobro ispratio vetar i stropoštao se par metara od zemlje. Sticajem okolnosti ili sudbine Jure je pao na istom tom mestu na plaži gde smo Ivana i ja našle posao. Kada se sledeći put vratio na mesto svog pada- ja sam stajala tu. Tako je priča krenula da se odmotava.

budva, pogled sa paraglajdera

Oni su nas uključili u svoj život, stalno iznova režirajući neke zanimljive aktivnosti u kojima bismo svi zajedno učestvovali. Bilo da pravimo piknik na Skadarskom jezeru, bilo da smo na koncertu Rolling Stonsa na Jazu, bilo da letimo padobranom i Grega mi iz vazduha pokazuje koziju stazu na obroncima Lovćena dok se Budva pomalja iza brda sa svojim crvenim krovovima i liči na igru Monopol, bilo da samo pijemo pivo uz zalazak sunca na plaži u Bečićima- svaki zajedno provedeni trenutak bio je poseban, jer su oni širili mir oko sebe poput nekih monaha.

putopisi iz budve: paraglajder , rafailovici

Na jednom od letenja, gledavši more kako svetluca  ispod mene, dok lebdim u vazduhu kao u nekoj peni, potpuno izgubivši osećaj za gravitaciju, u glavi mi se stvorila misao koju je posle Jure izgovorio: “Najveća želja mi je da poletim padobranom iznad mora i da se samo u jednom momentu otkačim i uskočim u more”. Ne znam da li je to ikada ostvario, znam da ja nisam.  Jure je imao taj talenat da mi čita misli, a i služio se raznim sredstvima da bi u tome uspeo- krao je parčiće kartona na kojima sam pisala poeziju i čitao ih krišom.  Vidno zbunjen mojim stihovima zaključio je kako mene može razumeti samo Vanzemaljac. I kako ću istog jednom I pronaći.

Jure i Grega su uskoro otišli iz našeg života, ali tih mesec dana što smo proveli zajedno su i mene i Ivanu oblikovali za ceo život. Gregu sam posle srela još par puta, a Jureta…Jureta nikada više nisam videla. Jednog dana sam samo saznala da je umro, i  shvatila sam da sam ga tek tada ponovo ugledala. Ili barem on mene.

 

mastilo posuto po budvanskoj noci

mastilo posuto po budvanskoj noci

Budva je počela da menja lica i boje. Preselila sam se iz Beograda za Tivat i povremeno svaraćala u Budvu kada bih imala slobodnog vremena. To nije bila ona ista Budva. Svi su iz nje otišli, a ja sam ostala sama. Kroz nju su sada šetali duhovi. Postala je toliko drugačija, da mi je i samo njeno ime postalo strano. Kada bi  ljudi pričali o njoj, činilo mi se da je to neki drugi grad na geografskoj karti Crne Gore koji nema ništa zajedničko sa onim mojim gradom sačinjenim od uspomena, slika i pesama. Svaki put bih se sećala Ivane, osećala njeno (ne)prisustvo u vazduhu dok šetam mestima na kojima smo zajedno bile. Ponekad bih joj poslala poruku, banalnu poput “pozdrav iz Budve”, ili stihove Galije:

Ne mogu da shvatim obalu kao što je jadranska

Tamo nema više nikoga kao što smo ti i ja

Samo dva prozora kao dva ponora

Vode do dna

Znala sam da ona razume šta sve stane u poruku “pozdrav iz Budve” i da ta trivijalnost u sebi ima dovoljno poezije za one koji znaju taj prećutni jezik.

mastilo prosuto po budvanskoj noci

A Budva je počela da mi se pokazuje na neke nove načine i činilo mi se da sam je tek tada zaista upoznala, objektivno. Ogoljena od svakih ličnih asocijacija,  prilazila sam joj istraživački. Bila bih u njoj potpuno sama i šetala bih dugo sa fotoaparatom slikajući prozore i vrata, detalje na arhitekturi, loveći talase i čekajući da naprave neki od zanimljivih oblika, ljudskom oku neuhvatljivih.

 

Sada sam konačno imala vremena da istražim njene ulice, da dok koračam njenom kaldrmom mislim na sva ta daleka plemena i narode koji su koračali ti istim ulicama vekovima ranije i da zamišljam kako su slagali kamen po kamen,  dok Budva nije dobila svoje konačno lice.  Vratila bih se 3 i po hiljade godina unazad  kada su se prema istoriji prvi put ovde  pojavili znaci osnivanja grada. Vratila bih se da gledam Grke koji osnivaju svoje kolonije ovde, Ilire koji su ih u tome sprečavali, i  Sofokla koji je sve to prvi zapisao.Vratila bih se u 15.vek da gledam Mlečane kako podižu zid po zid starog grada.

mastilo prosuto po budvanskoj noci

mastilo prosuto po budvanskoj noci

Onda bih se uspela na Citadelu i posle preko Ričardove glave krenula prema plaži skrivenoj ispod tvrdjave Mogren, da bih se na kraju popela i na samu  tvrdjavu. Ova šetnja me uvek ostavi zatečenom, jer je more ovde tako vešto oblikovalo stene, da one liče na naslagane ploče, koje stepenasto vire i otvaraju se ka moru dok se druge stidljivo skrivaju u mračnoj tišini kamena. Ovi kameni pravougaonici podsećaju da je voda jača od stena, i da sve na svetu može da pomeri to naizgled tako nežno i suptilno agregatno stanje.

putopisi iz budve

putopisi iz budve

putopisi iz budve

Moje posete Budvi nisu uvek bile tako melanholične. Iako sam osećala da je nešto tu zauvek nestalo, i da sam ostala u njoj sama da zajedno budemo spomenik nostalgiji jednog zaspalog  vremena, ipak je ostala jedna iskra, predosećanje da još nešto novo može da počne.  Jer Budva je bila kao pozornica za snimanje mog života i u njoj sam se uvek osećala kao lik iz nekog filma, a ne kao stvarna osoba. Jer sve u njoj bilo je tako dramatično i teatralno. Kao da je neko posadio seme ludosti u njenu zemlju, kad god bih zakoračila na njeno tlo unapred bih očekivala da se nešto zanimljivo dogodi. I dogadjalo se.

Onda se posle skoro 10 godina Bane vratio u Budvu i oboma nam je bilo čudno kako nas je život ponovo spojio na tom istom mestu. Išli smo zajedno na ostrvo Sveti Nikola I četvoronoške se uspinjali do vrha jedne stene obrasle kaktusima. Dok smo stigli do vrha bila sam sva u ožiljicima. Ipak, pogled je bio impozantan i vredeo je truda. Ovo ostrvo je savršen primer divlje lepote Crne Gore, koja se i dalje ističe svojom netaknutošću i nevinošću, iako se političari I biznismeni uporno trude da je komercijalizuju i eksploatišu.

ostrvo sveti nikola u budvi

ostrvo havaji u budvi

ostrvo sveti nikola u budvi

 

putopisi iz budve

putopisi iz budve

 

Onda se i Ivana iznenada pojavila u Budvi, i ja sam došla iz Tivta da se nadjem sa njom. Obišle smo sva mesta koja su za nas bila sveta, malo plakale, malo se smejale  i na kraju ove shvatile tužnu spoznaju – da smo konačno odrasle.

Nisam ni bila svesna, ali to je bio poslednji put da sam bila u Budvi. Izmedju ostalog, Ivani sam uzgredno spomenula da sam u Tivtu upoznala jednu novu osobu. Ona je odmah nanjušila neke skrivene mogućnosti, koje sam ja demistifikovala sa: “Ne znam Ivana, jako je čudan…kao neki vanzemaljac”. I u tom momentu sam se naježila setivši se Juretovih reči, mojih stihova napisanih po kartonskim kutijama od sladoleda koje mi je oteo iz ruke, Budvanskih noći uz mesečinu i pesme Arsena Dedića:

Sve te vodilo meni

Sve što rode samoće

Mala primorska mesta

Isti pisci i ploče

https://www.youtube.com/watch?v=wElo9g8fYvo

putopisi iz budve

To veče sam u Budvi izgubila novčanik u obliku srca, a  samo srce još mnogo ranije. Vratila sam se u Tivat nekako žureći, kao da bežim od nečega što me progoni, shvativši da je život krenuo nekim drugim tokom i da  tome treba ići u susret.

Kada sam se vratila u Tivat, Vanzemaljac me je čekao vidno uzrujan, sa pitanjem “Gde si bila dosad?”

“U Budvi”, promrmljala sam.

 

I onda sam u istom trenutku videla Budvu kako sija kao na Van Gogovoj slici “Zvezdana noć” dvadeset godina ranije, videla sam njene zaronjenje stene koje plaču kao u stihovima Džonija Štulića, i more kako se razliva kao mastilo u pesmi Džibonija. Videla sam sebe i Baneta kako koračamo kada mi prvi put spominje da odlazi za Budvu, videla sam  Jureta punog ožiljaka kako pada sa padobrana na to moje parče plaže, videla sam Greginu ruku koja mi pokazuje koziju stazu, videla sam Ivanu kako se smeje i Mika Džegera kako u plavoj košulji djuska dva metra od nas na Jazu.  Videla sam sva ta lica kako se mešaju i prelivaju i na kraju gube i nestaju u samo jednom licu- onom ispred mene, u licu  Vanzemaljca, i shvatila sam da su me sva ta lica vodila do tog jednog, za mene stvorenog lica po nekom čudnom kalupu mog kosmosa.

Spustila sam torbu u kojoj se više nije nalazio novčanik u obliku srca. Ostao je negde na ulicama Budve, da nestane zajedno sa njom.  Spustila sam torbu i sela pored njega, Vanzemaljca,  pogledala ga i samu sebe upitala:

“Stvarno, gde li sam bila dosad?”

putopisi iz budve

 

Za više fotografija posetite moju Instagram ili Facebook stranicu.

Pročitajte još i putopise iz: Stoliva, Perasta, KotoraNjujorka, Rihobot Biča…

4 Comments

  • Maja

    март 14, 2017 at 8:13 am

    dugo nisam pročitala nešto što me je ovako provozalo poput „rolerkostera“ 🙂
    stvaraš magiju <3

    1. MiraCle

      март 24, 2017 at 7:31 pm

      samo je razmenjujemo :=)

  • Enzzo

    март 14, 2017 at 10:43 am

  • Lorin

    мај 10, 2017 at 2:06 am

    This has made my day. I wish all posntigs were this good.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post