Blog post

Rekli su nam da spakujemo samo osnovne stvari. Za mene je sve što sam tada imala i bilo osnovno. S obzirom da sam došla u Ameriku da provedem u njoj samo jedno leto, imala sam nešto malo stvari i par knjiga. Sve je moglo da stane u jedan kofer, i zahtevalo oko 15 minuta pakovanja, ali ja sam bila vidno iznervirana. Naime, kad god se uselim u neki novi stan, a bilo ih je mnogo, puštam lagano pipke po tom stanu i ostavljam svuda za sobom svoje tragove, da bih se lakše prilagodila. Pokušavam svakom golom zidu i praznoj prostoriji da udahnem život, i onda kada treba da se iselim osećam se kao da je i jedan deo tog života zauvek ostao u tom prostoru.

Osim toga, tu su i moje prostorno-vremenske police u glavi, mentalne pregrade kojima sortiram periode svog života, i ne volim kada neko brlja po njima. Planirala sam da se iz tog stana iselim krajem oktobra, i sebe psihički pripremila za to, da bi me odjednom tamo neki uragan zvani Irena naterao da se spakujem i izadjem iz svoje sobe, grada, države i nestanem na par dana dok se sve ne stiša. To se sukobljavalo sa mojim planovima, i ispoljilo u vidu besa i nervoze, kako čovek i može da se oseća kada shvati koliko je malen i bespomoćan naspram prirode.

Odmah sam nekako intuitivno znala da uragan neće u nas udariti, ne samo zato što je priroda moj dobar drug, nego zato što sam i optimista po prirodi, i veoma mi je išla na živce sva ta pompa i galama. Možda i preterujem u svom optimizmu, ali kako budale i bog čuva, najradije bih ostala kod kuće i gledala nebo i okean kako prave neke nove čudne šare koje samo uragan može na njima da ostavi. Pošto je evakuacija bila obavezna, gazda stana je došao da nas upozori da što pre napustimo kuću kako bi on mogao da je obezbedi. Odustajući od buntovništva, spakovala sam sve u taj jedan teget plavi kofer na cvetiće, čekajući autobus za Baltimor.

Autobus je kasnio satima, pošto je ceo grad išao u evakuaciju, pa su se stvorile velike gužve. Sada sam morala da sedim na neudobnoj plastičnoj stolici na nekom stadionu i da jedem budjave sendviče, dok čekam taj autobus kao ozeb’o sunce. Kada je autobus najzad stigao negde usred noći, krenuli smo put Baltimora.

U Baltimoru nas je čekala sala za fizičko osnovne škole, prepuna vojničkih kreveta. Odmah sam se uglavila u jednom od njih i objavila svima da me ne bude dok uragan ne prodje. Uragan je prošao, ali niko nije uspeo da me probudi. Tri dana nisam ustajala iz tog vojničkog kreveta, tek tada shvatajući da mesecima nisam dovoljno spavala. Budila sam se samo da pojedem još jedan budjavi sendvič i nastavljala da spavam.

Kada sam se najzad probudila, otišla sam u obilazak Baltimora i završila ponovo spavajući na livadi ispod drveta dok je jedna veverica grickala koštice na grani iznad mene i pljuvala ljuske po mojim ledjma, što je na mene uticalo veoma povoljno, opuštajuće, kao golicljiva masaža. Znala sam da mi se to moja priroda ponovo osmehuje.

Kada smo se vratili u Ocean City, sve je izgledalo isto, iako ništa nije bilo. Moja kuća je stajala na istom mestu, ulicama nije falilo nijedno drvo, a okean je mirno ležao pored, kao i pre uragana. Pa ipak, sve je bilo nekako tužnije i praznije. Ionako se sezona približavala kraju, a usred panike, i to malo turista, koje smo očekivali, otkazalo je letovanje. Restorani i hoteli su se ispraznili, a mi smo ostali bez plata i bakšiša od potencijalnih turista koji nikada nisu došli.

Ubrzo potom sve se zaljuljalo, a ja sam se stropoštala na stolicu, ne shvatajući šta mi se dešava. Na drugom kraju grada u hotelu gde sam radila, turisti su istrčavali iz soba pitajući moju koleginicu da im da novi smeštaj uz objašnjenje da se njihove sobe tresu. „Gospodo, sve sobe se tresu, ne samo vaše, bio je to zemljotres.“ Bila je to samo još jedna u nizu američkih gluposti, na koje smo već oguglali.

I onda samo par dana kasnije, naišao je tornado, što bismo rekli ničim izazvan, i udario u naš grad. Vetar je bio blag, nije naneo veliku štetu, i sve je prošlo bez prevelike pompe. Kako sam se ja u tom trenutku nalazila na nekoliko kilometara udaljenosti, nisam ništa osetila. Samo je nebo postalo šarmantnije. Pamtim njegove ružičasto-narandžaste tonove, kojima je tornado po njemu ispisivao poeziju.

Paničari su već bili vidno iznervirani zbog moje ravnodušnosti: „Zar ti ne primećuješ šta se oko tebe dešava?“ A šta se oko mene dešava? Dešava se to da verujem da priroda zna svoje razloge. Dešava se to da nam priroda samo vraća ono što joj dajemo i uzima ono što smo joj oduzeli. Dešava se to da je ljudski rod nešto najgore što je zadesilo ovu planetu, i ako majka priroda želi jednim talasom sve da nas spere sa lica Zemlje, onda neka tako i bude. Sve dok je smeća po ulicama, mrtvih kitova sa plućima punim kesa, kornjača koje su se udavale zbog plastičnih slamčica zaglavljenih u njihovom nosu, ubijenih ajkula radi zabave, slonova u cirkusima, kamila koje jašu turisti, lavova u zoološkim vratovima, sve dok je bombi, nuklearnog oružja, neka bude i uragana i tornada i cunamija, i čega god da treba, dok se ne istrebi ljudski rod.

Probudite me kada sve to prodje. Samo mi ostavite dovoljno sendviča.

Kada se sve stišalo, iznajmili smo auto i krenuli iz Merilenda sve do Floride, da proslavimo našu neuspešnu godinu u Americi, i da se od nje oprostimo. Kada smo se našli na putu za Key West, na mostu 7 miles potpuno okruženi vodom, setila sam se zašto sam uopše došla u Ameriku i konačno mi se učinilo da živim svoj san. Na tom krhkom mostiću, dugačkom 7 milja, putujete 15-ak minuta ne videvši kopna, diveći se tirkiznim nijansama vode na mestu gde se Atlantik spaja sa Karipskim morem. Vizualizovala sam Meksiko tamo negde preko puta zaliva, Jamajku i Kubu koje su negde dole pod nama, misleći kako ću jednog dana videti i te zemlje, prolazeći ponovo možda istim ovim putevima.

Iz tog maštanja me je drmnulo jedno za mene tada tako preoštro i grubo pitanje: „Šta li ovi ljudi što žive na ostrvima rade u slučaju evakuacije?“ Istrgnuta iz svojih mentalnih geografskih plovidbi, okrećem se ka Bojani i odgovaram joj: „Kako sada možes da razmišljaš o tome?“ Bojana je bila zaljubljenik u geologiju i ona nije mogla da se opusti dozvolivši moru da je uljuljka u snove, sve vreme misleći ma tektonske ploče, zemljinu koru i čudne mračne podzemne puteve voda koje su se kretale ispod tla. Meni, romantičnom zaljubljeniku u fluidnost, takva tehnička pitanja ne samo da nisu bila prikladna, nego totalno neumesna.

I onda, nekom uvrnutom logikom svemira, iz 2011. letim u 2017., ponovo putujem na Key West, jedva čekajući da se ponovo divim tirkizno plavim vodama, dugim mršavim mostovima, rozim kartonskim kućicama, ulici Euklida, kućici Hemingveja i njegovim mačkama, bilo čemu…ali me čekaju vesti:„Zbog uragana Irma, naredjena je evakuacija svih stanovnika Key Westa“.

Šta nije u redu sa svetom? Kakva je ovo šala? Kakva crna Irma, kakvi bakrači?! „Zar ti ne gledaš vesti? Gde ti živiš? Već danima svi pričaju o uraganu koji dostiže petu kategoriju i kreće se prema Floridi!“
Svašta, naravno da ne gledam vesti, kakvo je to pitanje uopšte? Moji prijatelji koji su upravo došli iz Atlante da me posete, vidno zbunjeni prate vesti i čude se zašto ih ja od svih mesta na Floridi baš vodim na Key West u trenutku kada svi beže sa Key Westa. Ja sam pokušavala da održim optimizam objašnjavajući da Amerikanci vole da preuveličavaju stvari i da nema razloga za paniku.

Onda smo primetili da smo skoro jedini u koloni za Key West, a da se iz suprotnog smera spušta reka autmobila. Tužnim srcem i bolom u duši, pristala sam na ideju da se vratimo u Majami, proklinjajući Irmu i njenu tetku preko trećeg kolena Irenu. Proklinjala sam i Bojanu što je još pre 6 godina nakačila crnu magiju na moj vrat, dovodeći u pitanje evakuaciju Keys Of Florida na istom tom mostu na kome sam se sada nalazila.

Dok sam stigla kući, sva ožalošćena, stizala je polako i Irma kod nas, pa su naredili evakuaciju i iz Majamija i okoline. Ovoga puta bez organizovanog prevoza, budjavih sendviča i vojničkih kreveta. Sada nisam mogla sve da spakujem u jedan kofer na cvetiće, doduše bio je i on sa mnom, ali sa svojim polomljenim točkićima od silnih putašestvija. Sada nisam došla samo na jedno leto, a mentalne police su postale veće.

Ovoga puta sam zaista imala neki svoj život, ili pokušaj da ga stvorim. Ovoga puta je to bio čitav asortiman lampi, sveća, jastuka, šolja, tanjira, ramova i slika. Sve sam tako pažljivo birala već mesecima, skupljala i uparivala po nekoj samo meni poznatoj logici. Ponovo sam morala sve to da spakujem, a pošto nisam znala odakle da počnem, rešila sam da ne spakujem ništa. Neka me odnese uragan, i mene i moje tanjire i šoljice na ružice i jastuk sa mandalama. Neka me djavo odnese, i sve fotografije što sam uramila, i sve sveske što sam ispisala i sve školjke koje sam dovlačila iz okeana.

Unapred sam se predala. Ostavila sam sve stvari u kući, da ostanu zajedno sa njom, neka i ona nestane, neka potone u Atlantiku, dodjavola, opet ću morati sve iz početka. Vraćala su mi se sećanja na sva prethodna pakovanja, na sve ono bačeno što nije moglo da stane u kutije i kofere, i obećala sam sebi da se više neću vezivati za tričave sitnice. Oprostila sam se od svega toga, operisala se, hirurški odstranila sve iz mog sećanja. Ostala sam samo ja, ono što može da stane u džep, nekoliko parčadi nekih papira na kojima piše ko sam navodno ja, i jedan prsten na ruci.

Jedan deo mene ponovo je znao, da će nas i ovaj uragan omašiti, da ću se vratiti u svoju kućicu svojim šoljama i jastucima, ali to sada više i nije bilo važno. Sada je nešto u meni sazrelo, neka moja davna bol, neka želja da jednom negde pripadnem, a da me nijedna sila odatle ne može pomeriti. Jedna želja da postoji na svetu jedno bezbedno mesto, samo za mene. Jedno sećanje na „Tužne trope“ Klod Levi Strosa i na svu bol koju izaziva nasa nemoć i nespokojstvo. I sa tom zrelošću i porast empatije prema tim jadnim ostrvima, koje sam oduvek sanjala, te jadne tužne Karibe, u svoj njihovoj lepoti i slabosti.

I dok smo se vozili sa Floride nazad na sever i ponovo se premotavao film iz 2011., samo u obrnutom smeru, osećala sam se kao da doživljavam neku retrospektivu. Kada sam se nekoliko godina ranije prvi put vozila autoputem I 95, koji se prostire sve od Nujorka do Floride, duž cele Amerike, nekako sam predosetila da će taj put još imati neke veze sa mojim životom. Na tom putu je ostalo previše neostvarenih želja, ideologija koje se nisu poklopile sa stvarnošću, brojnih mladalačkih iluzija, redova iz poezije Bitnika i melodija Peppersa. Još tada sam jurila po američkim drumovima spot „Scar Tissue“ i stihove „Road Trippin“, ali ih nisam nigde našla. Sada sam bila nekako starija, ogorčenija, svesnija svojih predrasuda i posledica koje su mi one same donele.

Ipak, usred svih tih pomešanih osećanja, počele su da iskrsavaju iskre tih prvih asocijacija vezanih za prvobitne ideje o Americi koje sam gajila u svom umu. Počele su da iskrsavaju metafore, simboli, pa čak i ljudi koje sam tada poznavala. Niotkuda, počeli su da se javljaju u svojim čudnim manifestacijama, kao da je film nekada davno bio prekinut, i ostao u meni da me mori u svojoj nedovršenoj formi. Sada se odjednom pojavio neki zakasneli kadar koji se spontano nadovezao i tako zalepljena traka je krenula dalje da se odmotava nezavršivši potpuno svoju poentu.

Nikada nisam želela da krenem ponovo na ovaj put. Nisam otišla zato što sam se plašila uragana, nego zato što sam se osetila kao dete kome je neko oteo lizalicu. Kao što sam već gore spomenula kada je bila u pitanju Irena, i sada sam imala svoje male slatke rituale i užasno me nerviralo kad ih neko poremeti. Pogotovo kad je taj neko uragan pete kategorije zvani Irma. Ali onog momenta kada sam konačno otišla i ostavila sve za sobom, postalo mi je sve svejedno. Bilo me je baš briga i za lampe i za tanjire, i za moj predjašnji život, jer je on već sada postao samo moja senka. Novi život se preda mnom otvarao na putu I 95, tamo gde je i stao mnogo godina pre. Kako je rekao Džek Keruak:

„Iza mene ništa, ispred mene sve. Kao što je i uvek na putu.“

Jesen je pristizala na sever Amerike i mi smo se penjali zajedno sa njom. Stigli smo zajedno sve do Ohaja, dišući hladan vazduh i diveći se prvim opalim listovima. Eto, da nije bilo Irme, ne bih nikada videla Ohajo, i ne bih osetila jesen ove godine. Bila bih na Floridi zarobljena u večitom letu koje se nigde ne kreće.

Ne bih da zvučim kao neko nerealan. Više puta sam mogla da nastradam, zato što isuviše pesnički doživljavam svojevrsne opasnosti. Mogla bih sada naširoko i nadugačko da vam pišem o tome koliko je bilo strašno gledati ljude koji se tuku oko litre vode po supermaketima, o praznim benzinskim stanicama, o beskrajnim kolonama kola koje se satima jedva pomeraju. Mi sami smo bili dugo zaglavljeni u jednoj od takvih kolona, usred noći, negde izmedju šuma, dok su mrtvi jeleni ležali pored puta i dok nam je nestajalo goriva. Pobegli smo iz te gužve jedva pronašavši neki drugi put kojim smo se premostili, sve to uz nepostojanje interneta i navigacije. Kako smo se krivudavo kretali, do nas su stizale vesti o tome kako uragan bukvalno ide sve vreme za nama. Mi smo se kretali od juga do zapada Floride, pa prema severu, a Irma je išla istim tim putem. Čak i kad je uragan prošao, nismo bili u mogućnosti da se vratimo kući, zbog ponovnih enormnih gužvi na putevima. O svemu tome bih mogla još dugo da pišem, ali za to ste imali i novine i TV, i ne bih da vas ja dodatno mračim. Osim toga, brinem se ponekad da li ovo moja mama čita.

Vratila sam se u mir svoje kuće. One palme koje su preživele oluju tužno se nadvijaju nad mojim krovom, srećne sto su preživele, nesrećne sto neke druge nisu. Sve je kao nekad, samo – tužnije i praznije. Ponovo je pukla sezona, ponovo smo ostali bez turista, dakle i bez posla, dakle i bez para. Ali previše je sebično i nezahvalno žaliti se. I tako dok sedim u svom dvorištu ispod preživelih mršavih palmi, razmišljam gde li sam ono beše stala, ne sećam se šta sam ono htela da uradim pre uragana i šta mi je to uopšte u životu bilo bitno. Našla sam svoju „to do“ listu, videla tamo neke svoje podsetnike ispisane flomasterima različitih boja, ali iako su bili ispisani mojim rukopisom, nisam mogla da nadjem nikakvu veze izmedju njih i mene sada.

I vrteći tako svoj rokovnik, naidjem na jedan dogadjaj kom sam želela da prisustvujem: grad je organizovao obilazak gnezda morskih kornjača u trenutku kada se njihove bebe izlegaju iz jaja i ulaze u okean da nastave život tamo. Iznenada me strefi spoznaja da je jedno od tih izleganja jaja padalo upravo u noći uragana i zabrinuto se upitah šta li se desilo sa jajima morskih kornjača? Da li su preživela? U kući Hemingveja i dalje je živela gomila mačaka, i vesti su upravo javile da su sve one uspešno preživele oluju. Nekako sam se nadala da su iste sreće bile i bebe morskih kornjača, zaronjene duboko u pesku, koji sam sada svuda gledala kako nemo leži razbacan po putevima.

Dok se sve ovo dešavalo, non stop smo se sećali Srbije i pričali kako smo bili povlašćeni što smo zapravo rodjeni u tako pitomoj zemlji, kojoj ne prete ni uragani, ni tornadi, ni zemljotresi, ni cunamiji. Pomislila sam kako su me za par godina u Americi strefila čudesa koja mi se za ceo život u Srbiji nisu dogodila, niti će. Sa setom sam mislila na svoju kućicu, ušuškanu u ravnini daleko pod proplanicma Fruške Gore, i kako joj vetrovi ne mogu ništa. Moja kuća i moja porodica u njoj bili su na bezbednoj udaljenosti od Amerike, ušukani medju planinama Evrope, daleko od obale. Onda su mi javili kako se neočekivano u Sremu pojavila oluja koju niko nije predvideo, nezapamćena u Srbiji zadnjih sto godina, i koja je odnela nekoliko drveća iz moje bašte, uništila kapiju i krov na kući. Potpuno šokirana, ono malo nade da je i u Srbiji bolje, iscurelo je iz mene, pitajući se da li su ti daleki rodjaci Irme stigli i do moje kuće u Srbiji, možda baš putem mojih misli i nadanja. Uplašila sam se i da mislim.

I sasvim prirodno, Miloš Crnjanski se ponovo javio sa svojom zauvek aktuelnom Sumatrom:

Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše.Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. ..Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.
Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima. Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Prvi put primetih neku veliku promenu u svetu.
Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu. Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom.
Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.

Kasnije, sve je to postalo jedna pesma.

Kasnije, sve će ovo postati još jedna pesma.

 

Ukoliko želite da primate obaveštenja o novim blog postovima direktno na e mail, možete da se prijavite OVDE.

Pročitajte još i :

~ Citate o putovanjima

~Svaki put kad krenem 

~ Oda vodama 

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post