Blog post

„Ne može čovek da joj uhvati lik ni u sočivu fotografskog aparata. Uvek je druga, uvek obnovljena, sa novom odeždom boja, kao da se Boka presvlači za poglede posetilaca, kao da menja kulise za nova zbivanja i nove drame u ljudskim srcima.

Ah, ta Boka! Taj divni kraj starih kapetana, koji prokrstariše ogromne daljine i mora, da pod starost sanjare ispod Perasta o Kini, o rascvetalim trešnjama u Japanu, o dalekim arhipelazima i sumornim morima…

Ima trenutaka kada se čovek drugojačije predaje utiscima, kad za lepote koje preživi i doživi nema reči, kao što je rekao jedan pesnik da se za ljubav nema izraza. I meni se čini da treba da prođe čitava jedna decenija, čitav jedan vek, da bih tek posle u sećanju izneo na dlan ovaj muzikalni prospekt prirode koja se ovaplotila u jednu reč, koja nosi tako vulgarno ime kao što je lepota.

Ima nešto jače u nama, koje za trenutak odbacuje sve formalnosti, sve planove i nagoni nas da sklopimo oči za naljepši san u životu.

Pitam se samo: gde su ti ljudi koji razumeju lepotu, koji traže večito utešne puteve, koji bi da se odmore od svirepe realnosti i da odahnu – da dođu, da ih vidim ovde, u ovom starom Kotoru, u ovom gradu Vase Jovanovića, u ovoj citadeli snova?… Gde je ta poezija, ti pisci, ti što obijaju trotoare, ti što žele samoću, da bi “ostvarili, da bi živeli delom“?

Da, lepota je velika i pred njom sklapam oči, a možda će me jednom, osamljenog kao svetog Jovana u pustinji, dovesti ovde, posle svih iskušenja, posle svega dobrog i lošeg u životu.

Vraćam se iz Boke Kotorske potpuno nem i nesposoban za reči…“

Ovako je o Boki Kotorskoj pisao Rade Drainac. Svaj putopis želela sam da započnem njegovim rečima, iako svesna da time sebe stavljam u nezahvalnu poziciju. Šta još mogu da kažem posle ovako iscrpnog i sažetog opisa lepote Boke Kotorske? Rizikujem da vulgarizujem ovakav uvod time što uopšte pokušavam da se nadovežem na njega.

Pa ipak, kad god sam u Boki, javlja mi se ta potreba da je opišem, iako znam da je to nemoguće. Boka je jedna od onih pojava koja se opire prevodjenju u reči i što se više pokušava- ona sve više izmiče. U tom opiranju i leži – lepota. Jer lepota je slobodna divlja forma koja luta okolo i pojavljaje se pred nama samo kada ona to želi, a onda odlazi, podjednako misteriozno.

 Od toliko lepote pred sobom naprežem sva svoja čula u pokušaju da je uhvatim i objedinim u jedan opšti utisak, a onda se moja čula zbune i izgube u opštoj anesteziji sinestezije. Odmah zatim, u nemogućstvu da sve te čulne impresije sastavi u logičan i semantički sklad i moj mozak svoje nervne ćelije vezuje u čvorove, koje proizvode  misli oblika beskonačnih pitanja.

Sećam se jednog primera sa časa estetike- nemoguće je čoveku koji nikada nije video ružu prepričati kako ona izgleda i miriše. Ruža se može samo direktno upoznati.

Tako i Boka Kotorska, kao kakva ruža, miriše i buja, otvara svoje latice i širi se prema nama, dok mi pokušavamo da je udahnemo. Nemoguće je ikome prepričati i opisati Boku, ona se može samo direktno upoznati, ali ne i razumeti. Jer lepota ne može da se razume. U tome i jeste lepota lepote, kako je to neko nekada davno rekao, a ko se rodio pre mene i time me sprečio da to prva kažem ja. 

Uvek sam se plašila da ću jednom otići iz Boke. Njene planine neće me čuvati, njene pamučne vode neće me nositi. Uvek sam se plašila, jer sam znala, da su sve stvari lepše kada su dalje. Svesno sam se odrekla, ne želeći nikada da se zasitim.

Često sam, ne samo putujući ovuda, nego i živeći ovde, razmišljala kako je ostatak čovečanstva siromašan za jedno ovako iskustvo. Kako sam čak i ja sama uskraćena, jer nisam ranije otkrila sve ove lepote i svedočila im još češće.

 

Zaljubljena sam u ovaj zaliv, iako ja ne volim zalive. Zaliv ograničava, stalno vas podseća da van njega nečega još ima, i stalno ste nemirni u svojoj čežnji da iz njega izadjete ka otvorenom moru. U zalivu se pomalo osećate kao rob, a otvoreno more je obećana sloboda koju neprestano iščekujete.

Medjutim, kada konačno stignete na otvoreno more, čeka vas novo robstvo – daljina. Sve je tu pred vama, ali nikako da stignete. I pretvorite se u klupko koje se zauvek odmotava a nikada nigde ne stiže, jer se sve vreme iz daljine smeška stara dobro poznata fatamorgana- linija gde se spajaju nebo i more. I ponovo, vi ste kao kakav Sizif, gurate svoj brod nikada ne stižući do kraja, jer linija stalno odmiče i time ne skraćuje vaš put nimalo. Tako ste ponovo postali žrtva iluzije, rob sopstvenih ideja o lepoti i slobodi. Onda shvatite da ste se u zalivu osećali malo rasterećenije. Makar vam vaša fatamorgana nije stalno bila pred nosem.

I tako sam naučila da volim zaliv, kao nešto ušuškano, bezazleno, manje opasno, i pitomo. Zaliv nas uči da budemo srećni tamo gde smo, ne misleći previše na nedostupne stvari.

More, planine i gradovi svakoga dana se presvlače u nove boje, spremajući predstavu nama gledaocima. Posmatrala sam ove predstave kroz sva četiri doba, kako menjaju svoju scenografiju za moje poglede. Činilo mi se da se Boka posebno prolepšava i uredjuje baš za mene, jer zna da je ja gledam. Nemoguće je da je ikada pre bila lepša.

Njeno more je napeto, nanosi talasima boje po sebi i oslikava se iznova novim nijansama, prelivajući se sjajem i kupajući se u njemu. Ipak, prividno je mirno, ušuškano medju besnim oštrim naborima snežnih planina, prošaranih maslinastim četinarima. Orjen i Lovćen stoje ponosno kao zaštitnici zaliva i vraćaju me vekovima unazad u fruvijalnu eroziju koja je podelila ovo kopno i dozvolila Jadranu da udje u njega. Čak dugačkih 28 kilometara prostora dato je Jadranu na raspolaganje u podnožju ovih planina.

Oduvek me je, onako tipično filozofski, mučila razlika izmedju celine i dela, izmedju  apstrakcije i konkretizacije. Da li ja volim Boku ili samo mesta u njoj? Da li je Boka u svim tim mestima, kao i ona u njoj? Kada bi ta mesta bila izmeštena iz nje, da li bi mi Boka sama po sebi bila toliko draga? Tako, ne znam da li volim Boku zato što je u njoj Perast, ili volim Perast zato što se nalazi u Boki. Da li volim Stoliv zato što ima pogled na Perast ili Perast što ima pogled na Gospu od škrpjela.

Čini mi se da su sva njena mala naselja lančano povezana i zavisna jedna od drugih i da ne mogu samostalno da postoje. Sva ona su pojedinačno lepa, posebna i specifična, ali dodatnu vrednost im daje što su deo jedne veće opšte slike. Utkanost u taj geografski  goblen  i pripadnost Boki daje im onaj skriveni začin.

A opet, šta je i Boka sama, ako ne skup svih manjih mesta koja je čine? Nije li ona bez njih samo prazno ime bez pojma? Mrtve granice praznog atlasa. Tako Boka crpi lepotu iz svojih gradova i ostrva i širi je ka svojoj suštini, postajući ona sama. Sa njima je personifikovana, dat joj je identitet i njena  suština.

Tako na paradoksalan način, celina i njeni delovi ulivaju se jedni u druge, nadopunjuju i sjedinjuju. Svako mesto mala je verzija Boke- Boka je u malom. Sva lepota ovih gradova i ostrva deo je neke veće lepote, a ona je samo jedan vid i odraz velelepnosti Boke Kotorske, koja nam se uvek javlja na različite načine. Istovremeno, svaki od delova Boke fraktalno se širi i postaje Boka, ponavljajuci svoje šablone- priroda raste u obliku Boke, po principu samoslicnosti. Ta samosličnost je lepota.

I tako, izrastao je mit o Boki Kotorskoj, kao o kakvoj uspavanoj boginji iz drevnih mitologija.

Volim sva njena mesta i neurotično  želim sve da ih obidjem u jednom danu. Ne mogu da se zadovoljim prostom spoznajom da sam u Boki. Potrebno mi je da se u to iznova uveravam stalno obilazeći sve njene gradove. Nekad želim da sam abnormalno veća, da mogu da jednom nogom budem u Tivtu, drugom u Kotoru. Želim da letim i da prelećem Orjen i Lovćen, a onda se spustim dole do mora i nestanem u svojoj fatamorgani.

Moje omiljeno mesto u Boki je tesnac Verige, kod svetionika. Odavde se pruža pogled ka predivnom zagrljaju Orjena i Lovćena, koji stoje kao neka ramena zaliva. Čuvaju u sebi sve te male gradove koji leže ispod njih. Ovuda često šetam, mirišem cveće, posmatram brodove, jedrilice, velike kruzere i ponekad želim da otplovim na njima, ponekad ne.

 Čekam da se boje razmnože, čekam roze, čekam srebro. Kod ovakvih zalazaka sunca uvek se setim Pikasa:

„Kad nemam plavu – koristim crvenu“

Tako se i ovde nebo zbuni, u nedostatku plave, oboji se crvenim, jer je sasvim normalno da je nebo crveno, ovde u Boki.

Sećam se i Van Goga: 

„Prvo sanjam svoje slike, onda slikam svoje snove.“

Ne znam da li sam ove zalaske sunca sanjala, pa ih posle doživela. Ili sam ih doživela, a od tada  ih samo naizmenično sanjam, i na javi i u snu. Jer teško je u Boki razgraničiti šta je stvarnost, a šta san. Mislim da je sve samo san.  

Na ovo mesto volim da dodjem sama, da malo propatim, i odem dalje. Postoji nešto posebno plemenito i umirujuće u patnji, a patnja je sama umetnički izraz, ako postane logičan produžetak mesta u kome se materijalizuje. Patnja je tako gotovo stilska figura prirode, jezik bogova, nešto produhovljeno, i lako je patiti kad imaš gde da patiš. Teško onima koji nemaju gde da pate.

„Možda nad svima nama bdi jedno veliko materinstvo, kao zajednička čežnja“

-rekao je jednom Rilke. Takve mi se ideje obično vrzmaju po glavi na ovako plemenitim mestima, gde cela priroda ustane i ujedini se u mojoj duši samo da mi  kaže da nisam sama.

Jer, zaista, često mi je jedina uteha bila sama ta činjenica da se nalazim u Boki Kotorskoj. To je bila dobra polazna osnova. Ponekad  nisam ništa više ni tražila.

Kada se penjem uzvodno, Lovćenom, zaliv postaje sve manji u mojim očima, a ostrva sve dalja, i čini mi se da ga tako još više volim, dok ga posmatram kako  mirno leži, ravnodušan na vreme. Boka Kotorska ima oblik materice, i to samo jos više potvrdjuje Rilkea.

Na Vrmcu pospano ošamućeno drveće. Od jeseni. I njihove tužne šišarke leže mrtve po zemlji, pa ipak i dalje čuvaju šumu u sebi, i četinare sa kojih su otpale. Miris im se širi daleko sve do Jaza gde sunce najvise voli da zaspi. Šišarke su dugo posle počivale u Tivtu, i mirisale na Vrmac.

 

Kada se spuštam do ostrva, inače tako udaljenih, njihove nejasne fleke sada se konkretizuju, postaju bliži i jasniji obrisi. Volim da izadjem iz zaliva, i da ga gledam iz njegove spoljašnosti, da vidim naslon njegovih ledja.

Najlepša mesta možda su upravo tamo, na ulazu zaliva, daleka i skrivena, koja čuvaju zaliv i predstavljaju njegov prag.

Volim sve to. Pećine urasle u kamenu.  Razbacana ostrva sa crkvama. Ledene vode u Ćatovića mlinu. Kamelije i magnolije u Dobroti i Ljutoj. Moju konobu Miracle u Stolivu. Mala kockasta sela čije me ograde podsećaju na grad Freda Kremenka. Volim Rose i Njivice kako se redjaju kao žice na harfi i restoran Forte Mare sa svojim beskrajnim stepenicama. Volim antikvarnicu u Prčnju, njegovu velelepnu crkvu i jedan prozor prepun kaktusa. Volim bela jedra na Verigama, miris pečene ribe iz Starog Mlinija, jednog psa u Strpu i sve mačke u Kotoru. Volim olupine svih brodova koji leže na dnu i čekaju da budu odgonetnuti i sve školjke vongole koje leže u moru drhteći pod peskom čekajući da ih neko drugi izvadi. To više neću biti ja.

Volim sve to. Subjektivno najviše volim Tivat, iako ga objektivno volim najmanje. Objektivno nije najlepši, ali je –moj.

Volim kada prolazim ovuda dok pada kiša. A pada često. Ne volim previše kišu, ali volim melanholična stanja u koja me baca. Jer volim da patim. Toliko je jednostavno, volim da patim u Boki Kotorskoj, mestu koje je za patnju stvoreno.

Pa ipak, ništa lepše mi se od nje nije desilo, tako magične i bajkovite, kao da ona sama želi da pokaže da je patnja samo dramaturški trik.

I shvatila sam još tada, previše mlada da o smrti razmišljam, previše stara da o njoj ne razmišljam-  kada umrem, želim da prospete moj pepeo po Boki. Ali dobro pazite, jer dosad već sigurno znate da se svaki njen deo fraktalno širi po principu samosličnosti i postaje Boka.  

I dalje ne znam, da li sam je prvo sanjala, pa onda doživela. Ili sam je doživela, pa je od tada naizmenično sanjam, i na javi i u snu, jer tako je teško proceniti šta je stvarnost kad niste u Boki. Čini mi se i dalje da je ona cela bila samo jedan san. Moj san.

 

 

 

 

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post