Blog post

Samo stojim ne dišući. Želim da upijem svaki trenutak. „Atinska škola“ je za mene posebna i dragocena freska, ne samo zbog njenog estetskog i istorijskog značaja, nego iz prostog razloga što su na njoj prikazani moji omiljeni grčki filozofi. Ova slika je ponosno stajala na prvim listovima mog udžbenika iz filozofije. Svaki put kada bih, listajući stranice ove knjige, naišla na sliku „Atinske škole“ zapljusnuo bi me osećaj strahopoštovanja prema snazi kojom je ta slika odisala. Bilo je nešto u njoj što me je stalno vuklo da joj se vraćam i da je nemo posmatram. Zračila je životom. Kao da su boje htele da iskoče sa platna i da nastave da žive u stvarnom svetu. Činilo se da su figure obikovane ovim bojama potpuno ubedjene da su žive i stvarne. Pa ipak, istovremeno, toliko su samouvereno i samozadovoljno živele u slici, da niko ne bi pomislio da bi želele da je napuste.

Vodic kroz Rim: Vatikanski muzeji, rafaelova atinska skola

Sa druge strane, ja sam bila ta koja je pokušavala da udje u sliku. Dok sam bila dete gajila sam drevnu pagansku sklonost da verujem da sve stvari imaju dušu. U skladu sa tim  mislila sam da moje igračke imaju ličnost i da mogu da pričaju. Verovala sam takodje da se može ući u televizor i igrati se sa svojim crtanim junacima. Dok sam stajala ispred „Atinske škole“ sećala sam se tih svojih dečijih težnji- da prodrem u televizor, da se otvore stakla ekrana i ukoračim u svet svojih junaka. Isto tako sam se sećala svojih igračaka, kako sam ih drmala terajući ih da progovore. Ta infantilna čežnja se sada ponovo probudila, dok sam stajala pred Rafaelovom freskom. Želela sam da udjem u nju i u njoj da nestanem.

Pitala sam se možemo li se naći negde izmedju, ti likovi i ja, dok oni pokušavaju da izadju, a ja da udjem.

Prvi koga ugledam jeste Platon. Stoji uspravno u svojoj odori, sa ponosnom sedom  bradom, držeći u jednoj ruci svog „Timaja“, a drugom rukom pokazujući na gore: na nebo, na svet ideja, na svog Demijurga. Pratim pogledom pravac njegove ruke i odlazim i ja u njegov svet ideja, iz koga se nisam nikada ni vratila. Ova druga ja koja ovde obitava, samo je bleda verzija sebe, u pokušaju da se ostvari. Ljuska, koja je ostala za mnom, kao trag, dok sam odletala. Čudim se, kako je Platon uspeo da stvori i hrišćane i nevernike, i ratnike i pacifiste, i naučnike i umetnike, a da niko od njih ne vidi da je od istog materijala stvoren. Čudim se, kako sam i ja pomalo sve to, a opet- ništa od toga.

Vodic kroz Rim: Piazza venezia

Na zemlju me vraća Aristotel, spuštajući ruku ka dole. On iskoračava napred, suptilno, i podiže svoju „Nikomahovu etiku“, još suptilnije. Dok Platon podignute ruke, mirno i utemeljeno stoji držeći svog „Timaja“ pod miškom, Aristotel korača ispred njega razmahujući se „Nikomahovom etikom“ i spuštajući ruku. Ovim je demonstrirano odstupanje Aristotela od Platona i njegov realizam nasuprot Platonovom idealizmu („Drag mi je Platon, al mi je istina draža“).

Vodic kroz Rim: Vatikanski muzeji, Sikstinska kapela, Bazilika Svetog Petra

Aristotel je, ovde, samo Aristotel. Platon je nešto drugo, Platon je takodje Leonardo Da Vinči. Rafael je odlučio da na ovakav način predstavi svog velikog učitelja, čime mu je ukazao neobičnu počast. Ono što je Platon bio medju filozofima- to je Leonardo medju umetnicima. Ne zna se kome je ovde ukazana veća čast- Platonu da bude Leonardo, ili Leonardu da bude Platon.

Vodic kroz Rim: Vatikanski muzeji, Sikstinska kapela, Bazilika Svetog Petra

Nesvakidašnje inteligentan i višestruko nadaren, genijalni Leonardo je bio redak ljudski primerak. Ono što me najviše kod Leonarda fascinira jeste temeljnost kojom je prilazio svim stvarima. Obično svestrani ljudi načnu pomalo od svega, ništa ne završivši. Ali ne i Leonardo. On je sa takvom strastvenošću svemu prilazio,  ali ipak toliko detaljno, korenito i u celovitosti. On nije samo slikao portrete- on je detaljno proučavao anatomiju ljudskog tela da bi mogao što vernije da prikaže nabore kostiju, mišića i krvnih sudova na svojim portretima. Isto je radio kada je slikao prirodu- detaljno je proučavao granjanje i listanje drveća, da bi mogao precizno da crta drveće bez ijedne „nelogične“ grane ili lista.

Vodic kroz Rim: Vatikanski muzeji, Sikstinska kapela, Bazilika Svetog Petra

Ipak, Leonardo nije bio samo tehnički potkovan slikar, nego je sa svešću razumeo sam proces kreativnog  stvaranja. U njegovom delu „Traktat o slikarstvu“ pronalazimo veoma zanimljive estetičke primedbe, na osnovu kojih ga možemo posmatrati i kao teoretičara umetnosti ili pak filozofa. Osim toga, Leonardo je čovek koji je prvi opisao ili projektovao dve, meni tako drage, spravice. Prva je „camera opscura“, odnosno „mračna kutija“- preteča fotoaparata. Druga stvar su ronilačka peraja. Kako su filozofija, fotografija i ronjenje tri meni najdraža područja ljudske delatnosti, tako je Leonardo zauzeo posebno mesto u mom životu kao neko ko je prodro u tajne svih njih. Leonardo uvek nadje put do mene. I tako gledajući u Leonarda, vidim Platona, a onda Rafaela u obojici.

Vodic kroz Rim: Vatikanski muzeji, Sikstinska kapela, Bazilika Svetog Petra

Rafael je takodje u jednom od likova naslikao samog sebe. To je jedini lik  koji je izmešten i pomalo izolovan na slici. Ova izolacija nije fizičke prirode, nego funkcionalne- po svojoj neangažovanosti. Dok su svi ostali likovi uposleni oko nečega, ovaj jedan stoji mimo svih njih, potpuno ravnodušan na zbivanja u slici, kao da on tu i ne pripada. On stoji i gleda pravo u nas- posmatrače. Rafael je u tom liku naslikao samoga sebe, želeći da nas gleda dok ga gledamo. I sada koristi tu svoju pseudo ličnost kao medijum.

Na fresci su u fokusu takodje dva veoma kontroverzna i zagonetna filozofa- Heraklit zvani „Mračni“ i Diogen koji je navodno živeo u buretu. Predstavljeni su u skladu sa svojim ličnostima- sami i odvojeni od društva, udubljeni u svoje misli. Pitagora je predstavljen okružen svojim učenicima, dok proučava neke spise. Euklid je naslikan sa šestarom, kako se bavi matematički problemima. Euklid ovde nosi lice Bramantea- velikog Rafaelovog učitelja, koji mu je možda i asistirao na ovoj fresci. Nedaleko od Euklida nalazi se Ptolomej, čuven po svojoj teoriji o kretanju planeta. Istom temom se bavila i naučnica Hipatija, koja se takodje možda nalazi na fresci- jedini lik pored Rafaela samog koji neosetno gleda pravo u nas. Hipatija je anticipirala Keplera još u drugom veku tvrdeći da je Ptolomej pogrešio, i da se planete ne kreću po kružnim putanjama, nego po elipsi- „jer šta je elipsa nego krug koji ima dva centra“. Pošto je krug bio grčko savršenstvo u koje se nije smelo sumnjati, Hipatija je navukla gnev svog naroda, koji nije bio spreman za ovako revolucionarne ideje. Smatralo se da ako bi svemir za osnovu imao neki drugačiji oblik od kruga- da onda on ne bi bio savršen. Za više informacija o ovoj fenomenalnoj ženi pogledati film „Agora“.

Osim Leonarda i Bramantea Rafaelo je takodje naslikao još jednog velikog učitelja- Mikelandjela. On je ovekovečen u Heraklitu Mračnom, koga smo gore pominjali. Ovu informaciju smo čuvali za kraj, jer se Mikelandjelo i sam nalazio vrlo blizu Rafaela u vreme slikanja ove freske. Naime, samo par stotina metara, Mikelandjelo je oslikavao tavanicu Sikstinske kapele. Ovom anegdotom i mi zakoračujemo u odaje ove svete gradjevine.

Na svodu koji zauzima oko 800m², u periodu od četiri godine (od 1508. do 1512.) Mikelandjelo je naslikao biblijske priče o stvaranju sveta u etapama. Najpoznatiji deo ove freske je Stvaranje čoveka, odnosno Adama. 23 godine kasnije (tačnije 1535.godine) Mikelandjelo se vraća u Sikstinsku kapelu da oslika prednji oltarski zid crkve. Na njemu je nastala freska „Poslednji sud“, koji sadrži nekoliko stotina likova. Jedan od tih likova drži oguljenu kožu u kojoj je Mikelandjeo naslikao svoj autoportret. Za ovu fresku trebalo mu je šest godina. Ono što je važno napomenuti jeste da je u vreme slikanja ovih fresaka Mikelandjelo već bio poprilično star, ali to ga nije sprečilo da se sa svojih 80 godina penje na gredu i satima oslikava tavanicu okrenut prema gore.

Sikstinsku kapelu su najpre oslikali Perudjino, Botičeli i Roseli, po nalogu pape Siksta Četvrtog, po kome je kapela i dobila ime.  Oni su slikali bočne zidove: sa jedne strane su bile prikazane slike iz Starog, a sa druge strane slike iz Novog zaveta. Tako zidovi kapele pričaju priču o životu Mojsija, odnosno Hrista, na jedan sinhronizovan i simetričan način. Tek kasnije je Julije Drugi poverio Mikelandjelu da oslika svod, a Pavle Treći da oslika prednji oltarski zid.

Vodic kroz Rim: Vatikanski muzeji, Sikstinska kapela, Bazilika Svetog Petra

Iz Sikstinske kapele se dalje ulazi u još jednu fascinantnu i božanstvenu renesansnu gradjevinu, a to je Bazilika Svetog Petra. To je najveća crkva na svetu koja  pokriva područje od 2,3 hektara. Ujedno je i jedno je od najsvetijih mesta hrišćanstva, jer se  u njoj  nalazi grobnica Svetog Petra, jednog od dvanaest apostola. Za obilazak grobnice Sv.Petra potrebna je napismena dozvola. Izgradnju ove crkve je započeo Bramante, a posle njegove smrti nekoliko drugih umetnika, uključujući i  Mikelandjela. On je zaslužan za kupolu bazilike koja u proseku ima 42 metra. Crkva takodje sadrži brojne statue od koja svaka ima visinu po nekoliko metara. Najčuvenija je  Pijeta („oplakivanje“) koju je Mikelandjelo izvajao kad mu je bilo 25 godina. Ova statua predstavlja Bogorodicu na Golgoti kako drži u krilu Isusovo telo nakon raspeća. Pijeta se smatra jednom od najvećih dela u istoriji umetnosti.

Jedna druga fascinantna Mikelandjelova skulptura svakako je Mojsije, koja se nalazi u Crkvi Svetog Petra u lancima. Mikelandjelo je ponovo pokazao svoju maestralnost izvajajući besprekorno oblikovanu kovrdžavu bradu Mojsija, zatim krvne sudove na njegovim rukama, a onda i nabore na njegovoj odeći. Kasnije čitam kako je ova skulptura bila omiljena Sigmundu Frojdu i da je je obilazio svaki put kada bi putovao u Rim. Na kraju je i napisao sopstvenu studiju o Mojsiju.

Vodic kroz Rim: Vatikanski muzeji, Sikstinska kapela, Bazilika Svetog Petra

Još jedna od znamenitosti u Rimu svakako je čuveni Panteon. Reč “pantheon”na grčkom znači “hram svih bogova”, a s tom namerom Panteon je i sagrađen – kao hram svih poganskih bogova. Napravio ga je Hadrian, između 119. i 128. godine. Hrišćanska crkva ga je preuzela 608. godine i time spasila od uništenja. Radijus svoda je točno ekvivalentan visini, a šupljina od 9 metara, poznata pod nazivom ‘oculus’, u centru svoda, propušta svetlost. Kupola prečnika 43 m je najveća kupola ikada napravljena za neku crkvu. Od značaja je i to da je  u Panteonu Rafaelova grobnica na kojoj piše: „Ovde leži Rafael za čijeg se života priroda plašila da će je nadmašiti, ali sada kad je mrtav ona se boji da će i ona umreti“.

 

Vodic kroz Rim: koloseum

Put me dalje vodi u Koloseum. Izgradnju je započeo car Vespasian 72. godine, a gradnju dovršio njegov sin Titus osam godina posle. Koloseum je dug  186m, širok  153m i visok oko 47m. U njemu su se održavale borbe gladijatora i životinja u kojima bi većina njih nastradala, ali se uprkos tome ovaj vid perfomansa smatrao zabavnim programom za 50 000 posetilica koliki je bio kapacitet Koloseuma. Najzad su ove igre ukinute u petom veku. Koloseum je uništen prilikom zemljotresa, a delimično i ljudskim faktorom. Danas je očuvan samo njegov ogoljeni spoljašnji deo i unjutrašnje podzemne prostorije gde su se kretale životinje prilikom izlaska na scenu. Otvoren je za turiste i dostupan je za 12 eura, a u tu cenu je uključen i obilazak Foruma.

Vodic kroz Rim: koloseum

vodic kroz rim- koloseum

 

Osim velelepnih crkava, galerija i muzeja, Rim je poznat i po svojim fontanama. Ima ih oko 280, a najpopularnija medju njima svakako je Fontana di Trevi- barokno delo nastalo 1762. godine, od strane Nicolò Salvija za Papu Klementa XII-og. Dugo sam maštala da vidim ovu fontanu, pogotovo posle čitanja Rilkeove poezije o njoj, ali nažalost ostala sam razočarana. Naime, baš u vreme moje posete, na fontani je radjena neka popravka, tako da u njoj nije bilo vode, a sama fontana je bila ogradjena i neuredjena. Novčić koji bi mi garantovao siguran povratak u Rim nisam dakle imala gde da bacim, ali mi je to dalo i motiv više da u Rim ponovo dodjem.

vodic kroz rim- fontana di trevi

 

Nikada nisam očekivala da će ta zemlja ostaviti na mene toliki utisak i da ću joj se stalno vraćati u mislima i snovima. Od kako sam poslednji put otišla iz Italije, stalno sam je posle susretala svuda u svetu. Gde god da odem- svuda sam u Italiji. Ali baš sam se uželela da vidim Italiju- u Italiji.

Pomislim tako nekad, ako postoji savršena zemlja – onda je to Italija. Ona ima baš sve što meni treba. Fali joj samo jedno- što ja nisam u njoj. Kao da je neka božija šala što sam rodjena kao Srpkinja, jer je prosto matematički logično da je trebalo da se rodim kao Italijanka.

Pomislim tako nekad, ako postoji savršena zemlja- onda je to Italija. I ako se ikada ponovo rodim, neka bude baš tamo.

 

Za više slika posetiti moju Fejsbuk stranicu.

 

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post