Blog post

Ako se ikada vratim u Beograd najpre ću otići tamo gde sve počinje. Nemo ću posmatrati ušće s mirisom pečenog kestenja, pitajući se gde su nestale slike Zamurovića i jedna devojka sa kratkom narandžastom kosom. Šetaću lavirintima kojima me vode zelene puzavice, ispresovane po belo sivom kamenju. Hodaću putevima Kelta, Turaka i nas Srba, pitajući se koji deo nas istoričari nisu slagali.

Proćiću pored crkve Svete Petke i naše klupe, a onda se spustiti onim sumnjivim putićem do opservatorije gde sam nekada pohadjala kurs astronomije i naučila ponešto o kalendarima i vremenu, dok su ostali polaznici kursa spavali, jer možda i nisu imali gde drugo da spavaju.

Ako se ikada vratim u Beograd

Gore na zidinama i dalje sedim, iako se već neko vreme vozim čamcem po rekama, koji se odjednom odnekud stvorio. Čamac ide sve do Stare kolibe, koju i dalje nemo posmatram dok stojim pored Pobednika. Naglo ću odlučiti da se uputim tamo.

Ako se ikada vratim u Beograd

Krenuću polako niz Velike stepenice kojima se Karadjordje popeo kada je stigao u Beograd, ako nas i to istoričari nisu slagali, ali pre toga ću zapeti za jedan usnuli kamen na kaldrmi Kosančićevog venca. Proćiću pored restorana na uglu, koji mi tako liči na Pariz, iako u Parizu nikad nisam bila. Udahnuću miris vina iz tog restorana koje nikada nisam probala. Pa ipak, svaki ukus svakog novog vina koje probam  uvek me podseti na taj jedan osobit ćoškić  Kosančićevog venca. A on dalje na jednu sliku Van Goga. A slika na Pariz.

Pariz s tim nema nikakve veze.  To je samo jedna gradska boemska noć sa indigo plavom bojom mastila. Ta noć se nikada nije odigrala po zemaljskoj verziji vremena, ali postoji negde u paralelnoj stvarnosti. I ja u nju tonem sa par gutljaja belog vina, a belo vino je samo alhemičarski napitak kojima se iz francuskih drvenih buradi seli u nadrealne prostore svesti.

Ako se ikada vratim u Beograd

Možda zato zapinjem za taj isti kamen na Kosančićevom vencu, dok se pitam zašto ponovo idem dužim putem. Kada se spustim do reke, učiniću to samo da bih se ponovo popela kod Brankovog mosta. Pešice ću preći most i mesto sa koga je Branko Ćopić skočio.  Brankova ulica se i pre toga zvala Brankova, po Radičeviću, ali ko za to još mari? Dole ribari pecaju. A zaljubljeni iscrtavaju betone srcima.

Ako se ikada vratim u Beograd

Kada bih stigla do Stare kolibe, izabrala bih sto sa pogledom na Kalemegdan i na mesto gde sam do maločas stajala, pa bih se pitala- šta mi je uopšte trebalo da toliko žurim? Moj život u Beogradu uglavnom se svodi na dilemu da li da provedem dan sa jedne ili sa druge strane reke, i uvek se odlučim za obe.

Dok nastavljam prema Zemunu, pozdravljam psa po imenu Marta iz kafića Savana, a onda smirujem svoj apetit dok prolazim pored restorana sa mirisom ribe. Dok se penjem kaldrmom prema Gardošu, ostavljam iza sebe jednu prodavnicu suvenira i ručnih radova, koja me uvek zapljusne potrebom za stvaranjem i načinje moju opsesiju bojama, koju tako teško napuštam.

Ako se ikada vratim u Beograd

Kada se popnem na Gardoš i preda mnom pukne horizont, želim da  preletim grad do Velikog ratnog ostrva i sve više mi se svidja Bojanina ideja da tamo treba premestiti zoološki vrt.

Tu se moj put završava. Ako uopšte i počne.

Ako se ikada vratim u Beograd

Ako se ikada vratim u Beograd možda uopšte ne odlučim da idem tim putem, možda krenem uzvodno. Svi moji putevi vode do vode, ali ponekad naglo skrenem. Od Kalemegdana imam drugu maršutu, onu koju zovem maršutom Mome Kapora. Kada skliznem niz Knez Mihajlovu i zaslepe me njeni balončići, mehurići, zvončići, kamenčići, lampioni, cveće, knjige…pažnju mi skreću lutke iz izloga. Tražim medju njima Mimu Leševsku iako znam da je ona odavno na istoku. Pažnju mi skreću i one druge lutke – ispred izloga. Žive, ili polužive.  Obe vrste gledaju se kroz izloge, ogledajući se jedne u drugima, i ne zna se koje su lepše, a koje plastičnije. Pa kakvo ime da ti damo gospodjice od tri pedlja? Krivo srastanje, gospodine. Krivo srastanje.

Ako se ikada vratim u Beograd

Za mnom ostaju tramvajske šine, bilo dvojke ili jedanaestice, i dok slušam zadnje trzaje njihovog škripanja, preda mnom ponovo ikrsava Džoni Štulić:

Tek kasnije budi se grad

Neke poderane ulice

Bjesak mokrih tračnica

prvi tramvaj preko Trešnjevke

raste u mojim očima

Uzalud sam u Beogradu  tražila i nikad našla rokenrol, pošto je on odavno otišao iz njega. Ostala je samo kiša po šinama, poneki jesenji list kestena zalepljen za kaldrmu i osećanje da se to već nekada dogodilo.  Iz Beograda je otišlo i mnogo čega drugog, dok sam ja pokušavala da ga sustignem.

Svi ti fleševi. Momenti kada me je tata prvi put odveo na Topčider da vidim drvo platana, pa sam ga posle videla u jednoj emisiji Branka Kockice i bila veoma ponosna na to. Mamine crne ravne čizme i bež kaput dok silazi niz stepenice Bigza, dok ja vekovima kasnije u njemu tumaram praznim hodnicima, pijem vinjak i tražim Čekaonicu. Koja tada nije ni postojala. A ni posle, što se mene tiče.

Ako se ikada vratim u Beograd

Miris vinjaka imaju  svi parkovi. Vukov spomenik, Obilićev venac, Studentski park, Zemunski park i klupa ispod lipe blizu crkve. Svi parkovi mirišu na vinjak, samo ne  Taš. Taš sam ostavila da mi miriše na hlor. Taš ne sme da miriše drugačije.

Onda jedan drugi tramvaj, ili voz, tačno iznad sajma, dok stežem maminu ruku i jedem šećernu roze vunu sa novogodišnjeg vašara. Pa onda isti taj sajam i novogodišnji vašar vekovima kasnije, koji ne prepoznajem. Iznad glave mi tutnji buka, cipele mi prokišnjavaju, dolazi 88 i onda se odjednom javi ta šećerna roze vuna. Svi ti fleševi koje mi Beograd uopšte ne duguje.

Ako se ikada vratim u Beograd

Kada se promuvam u cik cak putanji kroz Knez, zastanem kod bele česme pa skrenem na plato kod Filozofskog.

Gledam oko sebe izgubljene studente sa idealima koji će im uskoro biti oduzeti – skoro čim završe fakultet. Ili čim ga ne završe. Ne znam kako se ideali brže gube- ako se završi ili ako se ne završi Filozofski, ili bilo koji drugi fakultet. Kako mi je rekao jedan večiti student sa velikim crnim šeširom iza koga skriva svoje neuspehe- filozofija se studira celog života. Tako je i izgledao.

Ako se ikada vratim u Beograd

Njegošu je, vidim, već svega dosta. Sve je to već čuo i umoran je od praznih priča. I on bi sa mnom da ode sa tog fakulteta i tog platoa i iz tog grada. Otišla sam mnogo kasnije do Njegoševe rodne kuće i do njegovog groba na drugom najvišem brdu Lovćena. Tražio je da ga tu sahrane umesto na vrhu, da bi sam vrh ostao za nekog budućeg boljeg čoveka. Nije se još rodio, izgleda. Njegošu je i u Beogradu i na Lovćenu- svega dosta.

Ako se ikada vratim u Beograd

Prolazim dalje do Vasine i kupujem kale od onih starih baka što sede ispred Narodnog pozorišta. Zapisujem raspored svih predstava u pozorištu, a neću otići ni na jednu.

Onda se spuštam do Skadarske da opet malo zapinjem o kaldrmu, dok se ne stropoštam u krilo Djure Jakšića. Ali ko još čita Djuru Jakšića?

Kada se nadjem na Terazijama, postoji taj prolaz kojim se provlačim do Bulevara, i tu srećem Andrića. Ali pobogu ko i njega još uvek čita, osim na Fejsbuku?

Ako se ikada vratim u Beograd

Ako se ikad vratim u Beograd, nastaviću tako niz Bulevar sve do Vukovog spomenika. Kroz Tašmajdan bih prošla sporo, da sve dobro oslušnem. Miris hlora bi se širio dalje sve do Dorćola, njegovog kišnog lišća,  i jednog ronilačkog kluba, gde ne miriše na hlor onoliko koliko miriše na neopran, ali ta dva mirisa su tako srodna u mojim čulima.

Ako se ikada vratim u Beograd

Kada stignem do Vuka, sedam na klupu dok me zapahnjuje miris graška iz studentskog doma Lola, koji hvala bogu nikada više neću jesti u životu.

Dok prolazi tramvaj sedmica pogledom ga pratim sve do njegove okretnice u blokovima, od koje imam traume.

Ako se ikada vratim u Beograd znam da  sigurno neću jesti grašak iz doma Lola i ono što takodje zasigurno znam jeste da nikada više neću kročiti u  blokove. Dok pevušim Riblju Čorbu „Neću da živim u bloku 65, mrzim ceo svet“  gledam svo to sivilo i uvidjam da tamo nikada nisam videla nijednu jedinu pčelu ili leptira, vrlo jednostavno- jer ni nemaju gde da slete.

Ako se ikada vratim u Beograd

Ako se ikada vratim u Beograd znam da mnogo štošta zasigurno neću uraditi, ali draže mi je da mislim o stvarima koje hoću. Pa ipak, plašim se da se vratim u Beograd, jer ako se  vratim možda poželim da ne ostanem.

Ako se ikada vratim u Beograd

 

Ako se ikada vratim u Beograd

Ponekad  me naglo povuče taj svet i zarobi u sebi, i čini mi se da bih u njemu poželela da ostanem zauvek, a opet, isto tako dobro znam, da me od toga deli samo jedan tako mali i logičan korak, koji nikada neću napraviti, jer dok bih ga napravila taj svet bi već nestao. Beograd je poput zvezda koje su već davno prestale da postoje dok nam njihov trag sija kroz isteklo vreme, i tako polako postaje istorija. Iza tog lažnog sjaja krije se jedno sasvim obično crno ništa.

Ako se ikada vratim u Beograd

A ono što kaže Duško Radović- da je srećan svako ko se jutros probudio u Beogradu i ne treba od života da traži ništa više…ma pustite vi to.

I ono što mi najmanje nedostaje u vezi sa Beogradom, jeste samo nedostajanje njega. Više mi je nedostajao dok sam bila u njemu. Sad mi je nekako lakše.

 

Ako se ikada vratim u Beograd

 

 

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Prev Post Next Post