"Miracle", zašto?

Ajnštajn je rekao da na svet možemo gledati na dva načina: kao da ništa nije čudo, ili kao da je sve čudo. Ja sam izabrala ovaj drugi način. Ili je način izabrao mene. Možda ljudi koji primećuju čuda, moraju da budu i sami pomalo čud(es)ni. Čudo bi za mene bilo neka prividno sasvim obična stvar iz svakodnevnog života, koja bi odjednom preda mnom zavibrirala, zatreperela i počela da varniči ostavljajući svetlucave tragove u vazduhu. Kao da je sama stvar oživela i počela da mi maše govoreći mi „Primeti me, želim nešto da ti kažem.“

Pustila sam ova mala čudolika vazdušasto fluidna bića da me vode kroz život. Javljala su se kada ih najmanje očekujem, vodeći me nekim nepoznatim lavirintima po kaleiodoskopskom mozaiku sveta, puštajući me tek malo da odgonetnem i demistifikujem njihovu magičnu prirodu, a onda su nestajala tamo odakle su i dolazila- u nekakvim misterioznim otvorima prostora. Hipnotisana njima, pokušavala sam da ih dešifrujem i shvatim šta mi one to u stvari govore i pokazuju. Ali sve što sam im bliže prilazila, čudolika bića sa svojim iskrama su bila sve dalja i dalja. Zagledana u njih, više puta sam zalutala i izgubila se. Ali radije bih bila izgubljena na putu ka čudima, nego sigurna u svetu bez čuda.

Čuda su se ispoljavala na dva načina: u prostornom- materijalnom i vidljivom, i u vremenskom- energetskom i duhovnom smislu. Fizička čuda otelotvorena u prostoru sam mogla da zamrzavam na fotografijama i tako čuvam njihove fosile. Ona druga čuda, koja se ispoljavaju energijom, bih zaplela u reči i pokušavala da ih ispresujem u poeziju. Ipak, fotografija i poezija mi nisu bile dovoljne da uhvatim sva čuda oko sebe, pa sam morala da nadjem nove načine.

Istoričari su rekli da je filozofija nastala kao posledica čovekovog čudjenja, tako sam i ja, kao mali lovac na čuda, počela da se bavim filozofijom, da bih imala taj luksuz u životu- da nikad ne prestanem da se čudim.

Tako sam istraživala čuda, kroz filozofiju, književnost i fotografiju, i bila sam veoma komforna u tome, sve dok se jednog dana mala čuda nisu razbežala iz mojih knjiga, slika, sveski, iz moje glave, a onda odskočila kroz prozor dalje na ulicu, iz moje ulice u druge gradove, pa u druge države, i krenula putem dalekih mora, visokih planina, snežnih gora, bistrih planinskih potoka, dubinama okeana. Nestala su medju koralima, u prolećnom polenu, u pahuljama koje se tope, u biserima školjki, u pesmama delfina, medju granama baobaba, u zvezdanim maglinama. I ja sam morala da krenem za njima, tražeći ih po celom svetu, i pitajući sve cvetove i sve korale da li su ih možda videli.

Usput sam prikupila dosta čuda, ali i dalje nisam shvatila šta pokušavaju da mi kažu. Jedno od njih mi je jednom šapnulo, ako sam dobro razumela, da i ne pokušavaju ništa da mi kažu. Da oni i nemaju šta da kažu. Da treba samo da ih uzmem i od njih stvorim nova čuda. I da kroz to, na kraju i sama postanem čudo.

Na tom putovanju u potrazi za čudima, javila se i prirodna potreba za jednim mestom samo za njih. I kako bi se to mesto drugačije zvalo, nego- mesto za čuda.

A inače, zovem se Mira.